Dragana Varagić: Dve note nisu simfonija
Volela bih da naučim da sviram klavir i da ponovo pevam, da popravim svoj italijanski i francuski, da imam više vremena za prirodu i čitanje knjiga, da više snimam, uželela sam se kamere, priznaje naša cenjena dramska umetnica Dragana Varagić, koja se nakon dve decenije boravka u Torontu, vratila u Beograd pre tri godine.
Po njenim rečima, i odlazak i povratak su bili iz porodičnih razloga, a srećna je što je sticala nova znanja i iskustva. To ju je obogatilo, ali nije promenilo njen suštinski odnos prema životu.
- Sećam se prvog pokreta voza na beogradskoj železničkoj stanici, pogleda svog oca. Slika porodice i prijatelja koji su me pratili kao da se iznenada pocepala na dva dela. Ne volim da se sećam tog vremena kada sam na ulici sretala prazne poglede dečaka, sa fronta, izbeglica iz raznih delova zemlje koji su dolazili sa malom decom i ostarelim roditeljima i pokušavali da posle svega ponovo osmisle život. Na televiziji su bile samo slike rata i ratna propaganda. Ugasila sam televizor. Od tada više ne gledam nijedan ratni film, ni iz kakvog vremena, niti sam u Kanadi prihvatila ponude da igram bilo šta što je imalo veze sa ratom ovde.
Čemu ste se nadali u Kanadi?
- Da se bavim svojim poslom. Pozorište je bilo moj fokus. Glumica sa akcentom, bez obzira koliko je bio dobar moj engleski, bila je retkost. Prvu ulogu sam dobila posle četiri nedelje kod poznatog kanadskog reditelja Pitera Hintona. Potom sam dobila uloge u komadima Hauarda Barkera i Strindberga, i tako je počelo. Film i televizija me tada nisu privlačili zbog uloga koje su mi nudili, pa me je to nateralo da magistriram, kao i da na nagovor profesora počnem da režiram, potom da predajem na fakultetu, i na kraju i da napravim i svoju kompaniju i tako počnem i da produciram. Značila mi je podrška kanadske kritike koja me je pratila od početka. Davala mi je sigurnost.
Koje izazove vam je pružila nova sredina?
- Kanada mi je dala mogućnost da rastem u pravcu koji nisam očekivala. Davala mi je grantove za moje predstave, za ispravljanje akcenta, za usavršavanje. Ona mi je otvorila još jedan prozor na kući, ali me je i suočila sa sobom, sa trenucima kada ste sami na brisanom prostoru i kad je najvažnije da ne odustanete. Donela mi je i nove prijatelje, iznenadna prepoznavanja na bilo kom jeziku.
Srpska zajednica u Torontu je veoma brojna...
- I izuzetno obrazovana sa izraženim kulturnim potrebama, ali nema dovoljno svesti o tome, niti dobru organizaciju. Sve je stihijski i pojedinačno, a Kanada je zemlja u kojoj se sve planira. Matica sebe doživljava kao da širi misiju tamo nekim emigrantima tako što daje lek protiv nostalgije i zadovoljava manje kulturne potrebe. To je vrlo staromodan obrazac koji odavno ne odgovara stvarnosti, jer vi imate pred sobom modernu emigraciju koja razume i prati svetske tokove i može mnogo da pomogne matici. Nažalost, taj odnos matice i dijaspore je i dalje uglavnom jednosmerna ulica, a za razliku od prošlosti sada bi trebalo da ide u drugom pravcu.
Kakva je danas društvena atmosfera u Srbiji u odnosu na onu kada ste otišli?
- Nema rata, i to je najveća i najvažnija razlika. Ali korupcija, nemoral, pad obrazovanja i kulture, narcisoidni i ponižavajući odnos politike prema svemu drugom, to je slika koju vidim. Ima i pametnih, obrazovanih ljudi sa integritetom, međutim, malo njih ima neko važnije mesto u javnom prostoru. U uslovima primitivnog političkog, a ovde to znači i egzistencijalnog uslovljavanja, kompromisi, pa i oni veliki, su uobičajeni. Posle se ljudi prilagode na to i ta navika postaje kako sredstvo za preživljavanje, tako i gubljenja nade. Ipak, kad pogledate mlade naučnike, decu što pobeđuju po svetu svojim projektima, sportiste, pa i pojedinačne kulturne domete, ne možete da se ne zadivite pred takvim potencijalima jedne male zemlje koja jedva preživljava. Oni nam vraćaju nadu.
Stručnjak za Šekspira
Rođena je 1957. u Kraljevu. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Odigrala je brojne uloge u pozorištu, na filmu i televiziji. U Narodnom pozorištu u Beogradu odigrala je Natašu Rostovu, Juliju, Ledi Anu, Elizabetu Proktor, Katarinu Lugomirski堓pecijalizirala je Šekspira u Šekspirovom institutu u Stratfordu i magistrirala dramu na Torontskom univerzitetu. U Kanadi je nastavila karijeru kao glumica, reditelj i profesor. Predavala je glumu na Pozorišnom odseku Vindzorskog i Dalhauzi univerziteta i Univerziteta Otava. Nedavno se vratila iz Poljske gde je održala majstorsku glumačku radionicu u Nacionalnoj filmskoj i pozorišnoj akademiji u Lođu, Za glumački rad dobila je dve godišnje nagrade Narodnog pozorišta, kao i priznanja Festivala "Ljubiša Jovanović" i Udruženja dramskih umetnika, Nagradu za epizodu na Sterijinom pozorju. Za rad u dijaspori nagrađena je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, nagradom grada Toronta za međukulturnu saradnju i nominovana je za nagradu "Dora" za najbolje glumačko ostvarenje u Torontu. Radi kao profesor glume na Akademiji umetnosti u Beogradu.
A kako vi pronalazite balans u takvoj svakodnevici?
- Politika me umara. Hoću da sačuvam energiju za studente kojima predajem, za publiku koja dođe na predstave, za mogućnost da se svakodnevno obnavljam i promišljam šta je pravo. Mnogo je političkih diletanata i primitivaca bez osećaja stida koji su preko partijske moći u poziciji da promišljaju za mene, da me ubede da su dve note simfonija. A do mene je da to ne dozvolim. Zato opet često gasim televizor.
Poslovno ste ostali vezani za Kanadu.
- Prošle godine sam predavala glumu na Univerzitetu Otava, bila mentor na magistraturi režije i režirala jedan odličan američki komad "Poslednji dani Jude Iskariotskog", a naredne godine bi trebalo da režiram "Penelopijadu" Margaret Atvud. I tamo i ovde kroz svoj posao uklanjam blokade, studente učim kako da iz teksta sagrade "kuću uloge", kako da slušaju svoje telo, da razumeju i poštuju balans kontrole i nekontrole u glumi. Ili u životu. Različito je što se u Kanadi više bave raznim tehnikama glume. Svake godine se menja na kojoj godini predajete. U Srbiji sam sve to pomešala, jer imam svoju klasu glume kojoj predajem četiri godine. Moja klasa će ove godine diplomirati sa tri predstave - u Beogradskom dramskom, Vuku Karadžiću i Narodnom pozorištu. Mislim da smo izgradili kvalitetan i ljudski i profesionalni odnos i na to sam jako ponosna.
Preplitanje jezika
- Radila sam na univerzitetima Dalhausi, Vindzor i Otava. Predajem iz istog centra sebe, otvaram glumački prostor i znam šta tražim. To kad se desi je čista radost, i to je svuda isto - kaže Dragana, koja trenutno igra u Bitef teatru "Odbranu gospođe Klito Mestres" na srpskom i engleskom. - To je moj mali jezički eksperiment gde preplićem dva jezika u mom kanadskom glumačko-rediteljskom projektu koji sam prenela u Srbiju i u kome su učestvovali i drugi umetnici sa naših prostora koji žive u Kanadi - Snežana Pešić, Vojin Vasović i Boža Vasić. Nedavno sam imala premijeru "Casa Novak" po tekstu Tamare Bijeli, u režiji Stevana Bodrože, gde, ponovo igram sa starim partnerom iz Narodnog pozorišta Banetom Vidakovićem. Na leto ću da režiram Sterijinog "Kir Janju" u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu. Juče sam dobila još jednu glumačku pozorišnu ponudu, nisam stigla da pročitam tekst, videćemo, raduje me da igram na srpskom.
Da li imate neku neostvarenu profesionalnu želju?
- Sa ovim ličnim i profesionalnim iskustvom volela bih da odigram Ranjevskaju iz Čehovljevog "Višnjika". Inače, dan aukcije višnjika u komadu je 22. avgust, a to je datum kad sam iz Srbije krenula za Kanadu, tako da ta uloga ima za mene i neki simbolični značaj.
