Umetnici su deca sveta
Dragana del Monako (52) će prvi put u svojoj bogatoj karijeri nastupiti 31. oktobra u Torontu, i Kanadi uopšte. Ona će nastupiti u Eglinton St. George's United Church i ne krije da se posebno raduje susretu sa, za nju, novom kanadskom publikom.
- U Torontu i prvi put u Kanadi nastupiću sa solističkim resitalom. Iako sam profesionalno dosta proputovala, put me nikada nije naveo čak ni turistički u ove predele. Radujem se susretu sa novom publikom, sa novim gradom. Uvek je zadovoljstvo pokušati osvojiti nepoznato područje, drugačiju publiku, to je i lični izazov. Na klaviru će me pratiti moj provereni saradnik Ivan Jovanović, pijanista Opere Narodnog pozorišta iz Beograda, koji dve godine živi u Torontu. Repertoar će se sastojati od izabranih operskih arija, naravno Karmen, i ostalih operskih likova koje tumačim, do solo pesama, forme koju intenzivno negujem, najviše srpsku i rusku solo pesmu i to dela Hristića, Marinkovića, Bajića, Čajkovskog... Pred kraj, prošetaćemo malo Italijom. Ukratko, napraviću presek mog obimnog repertoara što nije bilo lako jer mnogo toga volim da pevam, a ne može sve da stane u jedno veče. Mislim da sam napravila lep, raznovrstan i pitak program, izvodim ga na nekoliko svetskih jezika, koje inače i govorim i očekujem punu salu i uspeh - kaže Dragana del Monako.
Da li očekujete samo posetioce koji su rodom sa naših prostora ili i strance?
- Kažu da su umetnici deca celog sveta. Ja se oduvek tako i osećam. Ne delim publiku na našu i stranu. Pretpostavljam da onaj ko poželi da me čuje već ima neka saznanja o meni. A ako ih i nema, saznaće dosta tokom nastupa jer solistički koncert otkriva do krajnosti vašu ličnost, ogoli vas do kraja. I na neki način je teži i delikatniji od operske uloge, nema kostima, šminke, partnera, hora. Samo vaš glas i klavir, u interakciji sa publikom kojoj prenosite svoje emocije, znanje i nadahnuće, kao i ličnu harizmu.
Gde biste još voleli da nastupate, a niste?
- Za mene je u poslednje vreme sve više zainteresovano američko tržište i to bi moglo da me intrigira. Moja karijera se uostalom i dešavala više u svetu nego u Srbiji. Započela sam je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu 1988. godine kao Rozina u "Seviljskom berberinu". Već posle godinu dana postala sam stipendista italijanske vlade i usavršavala se godinu dana u Milanu na Konzervatorijumu "Đuzepe Verdi". Odmah potom na evropskoj sceni debitovala sam u Štat teatru u Lucernu u "Evgeniju Onjeginu", zatim su usledile scene bonske Opere, Filharmonika u Veroni, La Fenice u Veneciji, Sicilija, Varšava, kasnije Palermo, Oslo, Seul, Madrid, Kairo, gde sam otpevala svoje najvažnije "Aide" pod piramidama i pod vedrim nebom. Dakle, posle punih 10 godina pevanja po Evropi, primljena sam u Narodno pozorište u Beogradu 1998. godine, gde i danas imam status prvakinje Opere. Nemam problema sa upravom kada treba da putujem na gostovanja u inostranstvo, jasno je da, pored sebe, predstavljam i Narodno ozorište, a i Srbiju, naravno.
Majka - najvažnija uloga
- Moj sin Pavle Mario uspešno studira treću godinu operske režije na državnom Univerzitetu u Beču. On je naravno najveće blago i ponos mog života jer sam ga sama podigla i uz njega i sama postala bolja. Talentovan je, vredan i umeren mladić od 22 godine, ustreptao u susretu sa samostalnim životom. Obrazovanju sam uvek davala prednost nad materijalnim i tu želim da mu pružim najbolje. Zato je izbor Beč, i da se pohvalim, te godine na prijemnom primljen je jedini u klasi. Svoj put kasnije neka sam bira, malo on, malo sudbina, malo karakter. Ja sam, rekla bih, tu najvažniju ulogu dobro odigrala.
