Uništili su nam moral i kulturu
Dragana del Monako (52) po prvi put u karijeri održaće u subotu 31. oktobra koncert u Torontu u Eglinton St. George United Church što je za nju veliki lični izazov. Ne pojavljuje se često u javnosti, jer ne voli ništa da radi na silu.
- Mogu da kažem da živim privilegovano, radim uglavnom ono što mi prija i ne povređuje moje najbliže. Ni kao devojka nisam mnogo izlazila, satima bih svirala i pevala, i imala neki svoj unutrašnji svet, družila se uglavnom sa starijima, u želji da nešto novo čujem i naučim. Danas, kad svoje vreme još više cenim, često mi je potrebno da budem sama i naprosto mislim. Meni gomila nikada nije bila privlačna - kaže Dragana, koja je dobro došla u svako društvo, jer itekako ume da veseli. Jedino je, kako priznaje, ne privlače promocije, modne revije i događaji gde mnogi dolaze samo da budu viđeni.
- Pokretni eksponati Birkin tašni, procena kopija ili originala Luja Vitona, meni je sve to i otužno i žalosno. Zašto bih bila deo toga? Nikada novac ne dajem na tako, po meni, besmislene stvari. Koliko bi se samo moglo pomoći ljudima u ovoj našoj ispošćenoj zemlji, uvek na vetrometini, to me više zanima i tu se trudim. Uostalom, svako neka radi po svojoj savesti.
Pročitajte još:
* Batalite rijalitije, bacite se na knjige
* Država se plaši glasa umetnika
Kako vidite situaciju u Srbiji kada je kultura u pitanju?
- Bolna i teška tema za sve nas. Paralelno sa višedecenijskim smanjivanjem budžeta za kulturu, pa do sadašnjeg uvredljivog 0,06 odsto radilo se, rekla bih, tendenciozno na uništavanju elementarnih vrednosti, od morala do kulture, a posebno ako je imalo naš lični, autentični pečat. Uvezli smo razne tuđe ritmove, nepojmljivo glupe i nakaradne tekstove, puštali ih do besvesti preko svih medija. I šta je rezultat? Generacije mladih stasali su u ljude sa pobrkanim vrednostima, prizemnim prohtevima i još prizemnijem ukusom. Ima izuzetaka tamo, gde je tu decu jedino porodica teškim trudom uspela da sačuva. Krivicu nosimo, i to ogromnu svi, i porodica i država. Kolika je šteta naneta trajaće decenijama. Izvršeno je surovo nasilje nad čitavim generacijama koje zadojene nečim potpuno i suštinski pogrešnim stoje u mestu, bez vizije i budućnosti i bez spoznaje da život može da bude i nešto drugo. Žalosno je to. Našoj deci, koju smo rodili, stvorili i voleli, nemamo ništa bolje da ponudimo.
Granice moraju da postoje
- Muzika je još od antike imala svrhu da umilostivi bogove, i probudi božansko u ljudima. Šta nudi današnja "muzika" mladom čoveku - agresiju, buku, prostakluk, lažni osećaj da je sve dozvoljeno, i da granica u tome nema. A granice moraju da postoje. Za to su zadužene institucije kojima je to posao. I koje su plaćene za to. Ali, one kao da ne vide alarmantan problem. "Nije moj resor", čest je odgovor. Ima jedna lepa Senekina misao: "Što ne brani zakon, brani stid" - kaže Dragana.
Kako komentarišete težak položaj umetnika u Srbiji?
- Umetnik i umetnost postoji i postojaće u svakom društvu i u svakim okolnostima. Uprkos svemu. Nama je to vazduh koji dišemo, potreba da se osetimo živima, korisnima. Mada, na primer, beogradska Opera i Balet još žive zajedno u okolnostima koje im je ostavio Miloš Obrenović, a svi naši napori da Beograd dobije svoju zgradu Opere propali su. Mi i dalje pristajemo da pevamo, glumimo, igramo za mizerne plate, ali za pune sale, iz punog srca. Za pritajene uzdahe saosećanja naše publike iz mračnog gledališta i sjaja u njihovim očima koji taj mrak probijaju. Uskoro počinjem da se bavim i profesurom, zanimljivo je koliko veliki broj mladih ljudi i pored svih okolnosti u kojima živi, želi da uči muziku, da peva. To me uvek potrese, setim se puta koji sam morala da pređem i pitam se, najiskrenije, da li su svesni šta ih čeka.
Posebno veče
- U junu prošle godine, posle onih strašnih poplava, odlučila sam da 25 godina operske karijere proslavim humanitarnim koncertom u Centru Sava. Bilo je to za mene posebno veče. Moj sin Pavle je doleteo iz Beča, da bi otpevao dva dueta sa mnom, moj muž Miloš Šobajić uradio je predivnu scenografiju. Orkestar "Stanislav Binički", hor "Lola", dirigent Vojkan Borisavljević, svi kao jedan, u želji da pomognemo. Sav novac uplaćen je na račun Republike Srbije. Lepšu proslavu nisam mogla da zamislim. Posle nekoliko dana, jedan dečko, konobar, ispostavilo se iz Obrenovca, častio me pićem u kafiću i rekao samo: "Gospođo, puno Vam hvala". Nikad ukusniju kafu nisam popila.
