Iz rudnika na pozornicu

Zove se Vlastimir, knez Srbije. I danas, u 82. godini, mada zvanično u penziji, Đuza Stojiljković je institucija, živi leksikon glume, svedok vunenih vremena, stari šarmer koga pamte čuburske noći, dok iz pekara miriše tek ispečen burek, a on peva "Niz polje idu, babo, sejmeni".

On je glumački Orfej, srpski Iv Montan. Rade Marković mu je rekao: Hvala ti, dragi moj, što si mi pozorište učinio lepšim. Kolege su ga uvek molile da peva, jer njegov je onaj divan glas u pesmama "Devojko mala" ili "Još jedan prođe dan". On se nećkao i uglavnom pristajao.

Šest decenija duga karijera Đuze Stojiljkovića proticala je između dve matične kuće, Beogradskog dramskog pozorišta u kojem je počeo profesionalnu karijeru 1952. i Ateljea 212 u kojem se penzionisao 1994, ali ne prestaje da igra. Od oktobra je imao čak četiri premijere. Glumi u 16 predstava mesečno. Kažu da je uloga u "Glembajevima" možda uloga njegovog života, a bilo ih je više od sto. Kažu i da je rođeni gospodin čovek. Kako kad, smeje se Đuza.

Rođen je u Ražnju, jer mu je tamo ujna bila babica, 30. juna 1929, od majke Leposave i oca Mladena. Đuzini roditelji su bili u braku 71 godinu! Dan posle očeve sahrane, a otac mu je umro u dubokoj starosti, u 94. godini, kroz snežnu vejavicu se probijao sa kolegama iz Moderne garaže do Petrovca na Mlavi da odigraju predstavu "Legija časti". Iako u žalosti, nije otkazao predstavu.

Olga Stanisavljević, glumica koja je u "Pozorištu u kući" igrala Rajku, Đuzina je prva supruga. Preminula je. Sada je u braku sa Dušankom Vranjanac-Stojiljković koja pomno brine o njemu...

Kokoške za učitelja

- Moji roditelji su bili učitelji. Sa šest godina sam pošao u školu. Već sam znao azbuku i da čitam. Ali u trećem razredu je bila celodnevna nastava. Đaci su dolazili iz zaselaka udaljenih nekoliko kilometara, pa su posle prepodnevnih časova ostajali u školi. Svi su imali torbice od kozje dlake u kojima je bio zastrug, drvena činija. U njoj su bili sir, kajmak, crni luk, hleb. Ni ja nisam hteo da idem kući. Morali su i meni da kupe torbicu. Naslonimo se na školski zid i jedemo.

- Otac i majka su bili razdvojeni samo kad je on bio u zarobljeništvu. Majka je bila iz

Ribarske banje, a otac iz Toplice kod Prokuplja. 71 godinu su bili zajedno. Razdvojili su se samo kad je on bio u zarobljeništvu. Imao sam dve-tri godine kad je otac dobio službu u Banjanima kod Skoplja. Prvo sam progovorio makedonski jezik. Pričao sam - ne me prašuvaj, ne me pitaj. Onda su premešteni u Ribare, tu sam pošao u osnovnu školu. Imam brata Necu u Kruševcu. Uvek svratimo u Ribarsku banju. Još stoji zgrada gde su bili učiteljski stanovi. Napravljena je pre Prvog svetskog rata. Ta drvenarija nije menjana. Kao klinac sam obeležavao na vratima koliko sam visok. Te crte su ostale posle toliko godina.

- Za vreme okupacije bilo je jako gadno. Otac je bio u zarobljeništvu. Neko ga je otkucao da je za Ruse. To je bilo opasno u to vreme. Srpska posla. Sećam se da su nam 1943. u najgore vreme zakucali na vrata nemački oficir sa još jednim čovekom koji je govorio srpski. Taj njegov pratilac je rekao majci da je kapetan čuo da joj je muž u zarobljeništvu, pa je bio slobodan da joj donese džak sa hranom. Majka nije smela da ga uzme. Toga se sećam i danas.

- Moj tata nije bio ni u jednoj partiji, ali je bio levičar. Svi učitelji su bili levičari. Deca su učiteljima stalno donosila kokoške. Tata je rekao jednoj devojčici: Reci tvom ocu da ja imam platu, meni to ne treba. Ona se pokunjila. Sutradan je došao njen otac i pitao mog tatu: Je li, Mladene, je l' ti moje kokoške ne valjaju. Nemoj tako. Nije to mito. To je naš običaj. Ja imam sto kokošaka. Mene to ne košta.

Drugovi na Golom otoku

- Moj ujak, rođeni brat moje majke, imao je tri autobusa. Imao je dva šofera i automehaničara. Mesec dana posle događaja sa nemačkim kapetanom otišao sam u Kruševac kod ujaka da nastavim gimnaziju. On je vozio i za vreme okupacije. Brat od ujaka mi je dao nadimak jer je govorio da sam tvrdoglav.

Magarcu se govorilo - đus, đus, đus - kada neće da krene. Grozno. Ta reč Đuza je za mene ružna, asocira me guza - Đuza, ali šta ću, tako je ostalo. A tog mog brata smo zvali Bikonja, jer je bio jak kao bik. Kolega Mavid Popović mi je rekao da je divno što imam taj nadimak. Jedino su me otac i majka zvali Vlasto.

- Imao sam 18 godina kada je došao jedan tip u mantilu i rekao nam - vas 20 idete na rudarstvo. Bilo je to vreme obnove, industrijalizacije zemlje, bili su im potrebni inženjeri. Išli smo na praksu u Borski rudnik, spuštali smo se dole na šesti, sedmi horizont, grozota jedna kako je tamo. Rudari su se dole polivali vodom. Sa svojim drugarima iz Kruševca kao student stanovao sam u Dalmatinskoj ulici u Beogradu. Jednog jutra sam se probudio i video četiri prazna kreveta. Bila je to 1948. godina. Posle šest meseci saznali smo da su na Golom otoku. Neko ih je prijavio Udbi. Kada su se vratili nakon tri godine, niko od njih nije zucnuo ni reč o tome gde su bili. Kada smo ih pitali gde su bili, odgovarali su: Kupali smo se na Moravi. Svi su postali inženjeri, advokati, ali o Golom otoku nikada nisu pričali.

- Kao student rudarstva imao sam stipendiju od vojne industrije. Pobegao sam sa druge godine fakulteta. Pao sam iz statike koju sam jedino znao i voleo je. Kod čuvenog Radivoja Kašanina koji je predavao matematiku, položio sam matematiku sa sedmicom. Od 220 studenta samo nas 20 je položilo taj ispit. Na akademiji je bio prijemni ispit 1949. godine. Prijavio sam se i položio.

- Filmova je bilo malo, televizija nije bila ni na vidiku, glavni medij je bio radio. Na radiju smo kao studenti igrali male uloge. To nam je pomoglo da čistimo jezik, jer su na radiju bili strogi lektori. Pozorišta su veoma vodila računa o mladim ljudima. Sve je bilo planirano. Tačno se znalo ko je talentovan za komediju, ko za dramske uloge. Danas toga nema. Sve se promenilo...

Provod na crtu

- U penziju sam otišao 1994. u vreme inflacije. Užasno je bilo, ali je postojala neka nada. Sada nema nade. Sve je gore i gore. Pozorište nije jeftina stvar, ali nije toliko skupa da ova država nema para za to. To nije tačno, jer tolike pare su bačene u besmislene stvari. Mi smo kukali za vreme socijalizma, a školovanje je bilo besplatno, bolnice besplatne, a sada. Treba jesti, a para sve manje. Vozački ispit sam položio 1965, izdatak za benzin je bio zanemarljiv. Čudim se ljudima koji danas voze kola. Odakle mu? Samo putarina do Kruševca košta oko 1.000 dinara. Više se čoveku isplati da ide avionom nego kolima.

Sve su to stvari koje utiču na ljude da čovek nije stabilan ni kada iziđe na scenu.

Razne stvari mu se motaju po glavi.

- U Beču mi je prišao školski drug, preduzimač. Zajedno smo završili maturu u Kruševcu 1947. godine. Gledao je predstavu. Prepoznao me je, viđao me je na televiziji. Izljubismo se, pijuckamo. Prvi put sam čuo zanimljivu stvar. Kaže: Vi glumci dugo živite. Nije tačno, odgovoro sam mu. Često se dogodi da glumac ode u 50. godini. Hoću da ti kažem, ti si večeras igrao tri sata. Svoj život si uštedeo tri sata, jer na sceni nisi ti, ti si neko drugi. Izračunaj koliko je to predstava puta tri. Tvoj život te čeka da ga nastaviš, a ti trošiš tuđ. Sjajna konstatacija. A on je inženjer, nije neki pisac, ali se dobro setio. Zanimljiva je ta teorija da se život odmara dok si na sceni.

- Svim glumcima se događa da igraju kad im se dese teške stvari. A možda to i pomaže da lakše prevladate situaciju. Ali, kad izađeš na scenu ne boli te ni zub, ništa. Nama je pozorište bilo utočište. Čitav dan smo provodili tamo. Pored Beogradskog dramskog pozorišta bila je kafana Juhor, tu smo se okupljali. Danas za to nemamo para. U kafanu se odlazi na crtu. Kafedžija kaže: Samo vi jedite i pijte, ja ću pisati, pa kad imate, platićete...