Ko se oženi pevačicom, sahranjuju ga o državnom trošku!
Najveći maher jugoslovenske muzičke scene, magistar i doktor međunarodnog prava, kompozitor, aranžer, violinista, poeta i slikar muzikom i stihovima prenosi emociju svog naroda.
Čovek je od koga je zavisila sudbina mnogih pevača, a zahvaljujući njemu i pesmi "Čačak" mi danas imamo Lepu Brenu i Slatki greh. Poznat je i kao svojevrstan Pigmalion, a u svet pevačkih zvezda lansirao je i Lepu Lanu, Merimu Njegomir, svoju bivšu suprugu Gocu Lazarević...
U muzici je postigao sve što je zamislio. Do sada ima 2.500 pesama, a toj broj i dalje raste. "Vino točim, a vino ne pijem", "Vidovdan", "Ivanova korita", "Svilen konac", "Marš na Drinu", "Živela Jugoslavija"... samo su deo bogate muzičke baštine koju nam je dao.
Ovacije u Moskvi
- Napravio sam i nekoliko sportskih sonata i to je čuo moj drug iz Moskve i pozvao me da učestvujem na konkursu za svečani koncert na otvaranju Olimpijade mladih u Rusiji. Inače, nadimak sam dobio po čuvenom nemačkom violinisti Helmutu Zaharijusu. Svirao sam na najeminentnijem mestu na svetu, simfoniju "Oda Olimpika" sa simfonijskim orkestrom Boljšoj teatra. Nagrađen sam ovacijama i osećao sam se kao mali Čajkovski. Rusi su me nazvali srpski Geršvin. Za taj koncert sam nekoliko decenija kasnije dobio Povelju zahvalnosti Ruske akademije nauka što niko od Srba nije dobio. Najviše me ganula jedna starica, sa crnim šeširom kao da je došla iz romana Tolstoja. Klekla je pred mene i poljubila mi ruku. Rekla mi je: "Ja sam unuka ruskog kompozitora Dmitrija Šostakoviča i da je on živ, poljubio bi vam ruku."
Obišao je ceo svet, sve što zna, kaže, učio je od najboljih, čuvenog violiniste, osnivača i rukovodioca Narodnog orkestra Radio Beograda Vlastimira Pavlovića Carevca i njegovog naslednika u ansamblu "Ivo Lola Ribar", Miodraga Radeta Jašarevića.
Samostalnu umetničku karijeru započeo je krajem 70-ih godina komponujući popularnu narodnu i zabavnu muziku, klasična koncertna dela, muziku za film, pozorište i televiziju. Zaharova omiljena pesma je "What a Wonderful World" Luja Armstronga.
Ispunio amanet Carevca
- Rođen sam 12. oktobra 1938. ispod Cera u Krupnju, kao drugi sin svojih roditelja. Majka Radojka, izuzetno talentovana za muziku, bila je učiteljica u Krupnju. Pred nemačkom vojskom sa nama decom izbegla je 1941. u Loznicu, kod svoje majke gde sam i odrastao.
Otac je bio profesor i deportovan je u logor u Nemačku. Nemci su zapalili ceo Krupanj. Majku su isterali iz kuće i da nije bilo jednog folksdojčera verovatno bi je streljali. Iz kuće je ponela samo tri, četiri fotografije. Odrastao sam uz kultivisane romske muzičare koji su svirali Mocartove kompozicije i ostale poznate sonate. Pet godina stariji brat Milan Mikin bio mi je idol, vođa lozničke dečurlije. Često smo znali da se potučemo, što je veoma ljutilo baku Leposavu.
Bez nacionalne penzije
- Za sve što sam uradio za muziku i kulturu zemlje, naši su me nagradili time što sam tri puta bio odbijen za nacionalnu penziju, a četvrti put kad sam bio izabran dali su drugom, a ja da pričekam. Onda su se kasnije izvadili i dali mi orden zasluge za narod. Hvala im i na tome. Ne primam nacionalnu penziju, jer su je ukinuli. A napisao sam najlepše patriotske pesme, od "Vidovdana", mjuzikla "Santa Maria della salute", tri poznate pesme o Jugoslaviji "Od Vardara pa do Triglava", "Hej Jugosloveni" (peva Doris Dragović) i "Živela Jugoslavija".
Da bi me odvratila od fudbala, koji je bio moja velika ljubav, majka mi je kupila violinu i poslala me u muzičku školu. Želela je da me odvuče sa terena, sa kojeg sam se uvek vraćao razbijenog nosa ili povređene ruke. U početku mi je violina služila kao stativa za gol. Kad su mi je polomili, majka me ubila od batina, pa sam redovno išao u muzičku školu.
Razne nestašluke smo radili, propadali smo kroz zaleđenu Štiru, obožavao sam da plivam na Drini. Nisam voleo da učim. Tada su nam učitelji, posebno muški, davali packe. U školi sam se osećao kao da sam u zatvoru. Kada se tata vratio iz zarobljeništva kupio je radio aparat marke kosmaj i tada sam prvi put čuo kako sviraju Menjuhin i Helmut Zaharijus. Inače, rođeni brat moje babe po majci, odnosno moj deda ujak bio je Jovan Cvijić, pa i ne čudi što sam voleo geografiju.
- Posle mature napustio sam Loznicu. U Ljubljani sam upisao arhitekturu i pogrešio sam. Mislio sam da je u toj nauci glavno crtanje, a ono me tamo dočeka matematika, s kojom nikada nisam bio u dobrim odnosima. Igrao sam i fudbal u ljubljanskom Odredu. Nakon godinu dana došao sam u Beograd i po želji oca upisao Pravni fakultet, na kojem sam kasnije i magistrirao a zatim i doktorirao. Još kao 20-godišnjak sanjao sam da jednog dana budem slavan kao Carevac, kod koga sam svirao poslednjih godina njegovog života. Rekao mi je da on nije komponovao "Svilen konac" i da je velika šteta što ta kompozicija nema stihove, jer ako se ne peva, narod će je zaboraviti. A tu kompoziciju su komponovali Cicvarići i prvi put je snimili 1929. u Beču. Posle Carevčeve smrti napisao sam tekst i uradio aranžman i ispunio njegov amanet.
Prst u pupak
- Inače, subotom smo na Pravnom imali druženje "Pokaži šta znaš" i dolazio bi orkestar iz Radio Beograda. Čim su čuli kako sviram pozvali su me na audiciju u "Lolu". Predsednik komisije, polovinom 60-ih godina prošlog veka, bio je čuveni violinista Miodrag Rade Jašarević.
U hodniku sam svirao "Bugi za gudače", kad se otvoriše vrata. Jašarević je izašao u hodnik da vidi ko svira. Ušao sam u salu i pitao šta da sviram. Jašarević mi je rekao: "Ništa.
Položio si audiciju, tamo u hodniku." Zahvaljujući "Loli" obišao sam pola sveta, sretao mnoge državnike, kraljeve, careve. Sećam se Keneta Kaunde, kojem sam predao dve lutke obučene u narodnu nošnju. Pamtim čajanku kod predsednika Tunisa Alberta.
- Kasnije sam radio kao pravnik u građevinskom preduzeću Energoprojekt i dve godine boravio u Africi. Tamo sam imao priliku da se družim sa vojnim diktatorom i predsednikom Ugande Idijem Aminom. Odlučio je da sve belce koji su se tada zadesili u Ugandi likvidira, ali smo mi pukom srećom preživeli. Ostavio nas je jer smo završavali gradnju hotela i dao nam je šest dana.
Često sam svirao violinu sa lokalnim crnačkim orkestrom, pa me Idi poznavao. Postali smo prijatelji. Poslednjeg dana u hotelskom bazenu ja sam se napio i zaspao.
Odjednom osetim kako me nešto bode u slezinu, zguraše me neki crnci u bazen, a Idi Amin skoči na mene. Bio sam mu do pupka i pomislio sam: gotovo je, to je sad kraj. Setio sam se nekog vrača koji mi je rekao: "Ako hoćeš da umilostiviš crnca da ne bude agresivan, samo mu stavi prst u pupak." U tom trenutku ja to uradim, a Idi Amin poče grohotom da se smeje.
Učio sam ga pesmu "Mujo kuje konja po Mesecu", dok je naš ambasador sa rukovodiocima Energoprojekta drhtao u hotelu. Odjednom je Idi rekao: "Stop, hoću da pevam". I poče on da peva, pa mi reče na engleskom: "Ti si moj prijatelj." Zvao me Milton.
"Čačak" za Lepu Brenu
- Stvorio sam veliki broj megazvezda estrade, radio sam sa pevačicama koje su mnogo računale na svoj izgled. Bio sam im Pigmalion, ponekad ljubavnik i najzad suprug pojedinih likova, uz napomenu da je među njima bilo pametnih i normalnih osoba.
Fahretu Jahić, kasnije Lepu Brenu i tada grupu Lira upoznao sam u Loznici na plaži. Sedeo je mali bradati muzičar i rekao mi da su oni grupa Lira. Bio je to Frenki. Nisam hteo da ih slušam u početku. Pitali su me da li želim da komponujem za njih.
"Ševa" za Tita
- "Lola Ribar" je bilo društvo centralnog komiteta i omladine i Tito me je mnogo voleo. Bio sam pravi dvorski muzičar i sa njim je bilo mnogo susreta.
Pričao mi je kako je osvajao žene. Bio je veliki laf. Obožavao je muziku, posebno Šubertove sonate. Svirao sam mu na zabavama koje je priređivao, često smo ostajali sami do zore. Dugo je bez ikakve pompe pripovedao o svojim mladalačkim danima. Najviše je pominjao doba kad je bio radnik u Češkoj i kasnije ratni zarobljenik u Rusiji. Pričao je kako je kao vrlo mlad momak na radu u Češkoj osvajao devojke. Mnogo toga je bilo i mogao bih danima da pričam o susretima sa Titom. Voleo je da sviram "Ševu" i jednom prilikom na Sutjesci je rekao da mu se mnogo sviđa onaj vrabac što sviram. Ja sam se nasmejao i rekao nije vrabac, nego ševa. A on će meni, pa to je isto.
Bilo je to sve interesantno, korektno. Jedini šou koji su oni tada nudili bila je koreografija. Imali su neki program. Moj prijatelj Vlada Cvetković, tada generalni sekretar Crvene zvezde, koji je bio direktor Tašmajdana u kome su nastupili, molio me je da napravim za njih pesmu za Hit paradu. Vozio me u Kikindu, a ja nemam pesmu.
- Setim se da sam za Zeleni kabare pravio satirične pesme, tipa selo, grad. Dok je on vozio napisao sam strofu i po. Uveče su bili neki italijanski lovci na zabavi i odjednom Lepa Brena i momci počnu da pevaju "Čačak". Italijani su ostavili viljuške i počela da skandiraju da hoće još da pevaju. Brena je bila glavna pevačka zvezda na celom Balkanu i takvu popularnost koju je ona imala 80-ih godina prošlog veka niko nikada nije imao. Jednom mi je ta prelepa žena, u ime orkestra, rekla: "Zahare, ti si naš Bog." Ja sam joj rekao: "Ipak, pošto si slatka, menjam dosadašnje ime vašeg ansambla, umesto Lira šou zvaćete se Slatki greh."
Hit rođen u sekundi
- Radio sam prvu ploču i Doris Dragović, koja je tada bila u grupi More. Svako od nas koji se bavimo muzikom ima božji dar da mora verovati samom sebi. To se desi u trenutku. Recimo "Ivanova korita" sam komponovao kad je moj stric tražio da mu na samrti donesem vode sa Ivanovih korita, ne bi li ozdravio. Ja to nisam uspeo, nažalost, nisam stigao na vreme i pod bombama koje su tada padale, ja sam u tri sata ujutro na Brankovom mostu u sekundi smislio pesmu "Ivanova korita". U dahu sam napisao i komponovao "Vidovdan" kojim se ponosim ne samo ja, već ceo srpski narod i svet.
Ovacije u Moskvi
- Napravio sam i nekoliko sportskih sonata i to je čuo moj drug iz Moskve i pozvao me da učestvujem na konkursu za svečani koncert na otvaranju Olimpijade mladih u Rusiji. Inače, nadimak sam dobio po čuvenom nemačkom violinisti Helmutu Zaharijusu. Svirao sam na najeminentnijem mestu na svetu, simfoniju "Oda Olimpika" sa simfonijskim orkestrom Boljšoj teatra. Nagrađen sam ovacijama i osećao sam se kao mali Čajkovski. Rusi su me nazvali srpski Geršvin. Za taj koncert sam nekoliko decenija kasnije dobio Povelju zahvalnosti Ruske akademije nauka što niko od Srba nije dobio. Najviše me ganula jedna starica, sa crnim šeširom kao da je došla iz romana Tolstoja. Klekla je pred mene i poljubila mi ruku. Rekla mi je: "Ja sam unuka ruskog kompozitora Dmitrija Šostakoviča i da je on živ, poljubio bi vam ruku."
- Žene su mi uvek bile inspiracija. Pre venčanja sa Gocom Lazarević, imao sam neuspešan brak sa jednom arhitekticom i s njom imam ćerku Ljiljanu. Goca je u moj život banula iznenada, jedne tople majske večeri, kad sam imao probu orkestra u muzičkoj sali "Lole". Bila je veoma mlada, mršava kao balerina. Rekla mi je da je došla da je čujem kako peva. Nisam joj davao nikakvu šansu. Kad je zapevala svi su zaćutali u sali. Druženje sa malom pevačicom učinilo je svoje.
Silni koncerti, putovanja, po zemlji i po inostranstvu zbližili su nas. Odlučio sam da se njome oženim. Dugo smo bili u braku, deceniju i po. Izrodili smo decu, ćerku Mariju i sina Miloša. Moja mlada supruga bila je dobra pevačica, postala je popularna, prava zvezda na estradi. Najveće hitove sam joj napisao. Osokolila se, postala sigurna u sebe i u svoje pevanje. Pomislila je da je vreme da Galateja napusti Pigmaliona. Kad su nestale emocije, Galateja je otišla. Očitala mi je lekciju iz života za sva vremena. Opametila me je. Zato sam često na televiziji ponavljao pantetiranu sintagmu: "Ko se ženi pevačicom, sahranjuje ga opština!" Moja muzika, ostaje u narodu kao trajna vrednost, a pevačice su kao ptice, cvrkuću neko vreme, a onda nestanu.
