Seča knezova
Dahije su u Beogradskom pašaluku posle nekog vremena prilično opustile. Bili su najčešće pijani, ali čim bi se malo otreznili mislili su samo na to kako da zauvek zadrže svoju vladavinu. Njima u ruke je preko Zemuna dopalo u ruke jedno pismo.
Tragom tog pisma, dahijska potraga je stigla do Valjeva, do kneza Alekse Nenadovića, koje je on uputio austrijskom majoru Nitezeru i u kome je najavljivao buđenje Srba iz učmalosti. Dahije su odmah sačinile plan kako da liše života i ono malo preostalih uglednih ljudi koji bi mogli da dignu narod na ustanak.
Prepreku su uklonili na najsuroviji način, podmuklo i u krvi. Krenuli su u čuvenu "seču knezova", kako je pogubljenje srpskih starešina nazvala narodna pesma. Ipak, nisu uspeli da istrebe sve moguće kolovođe. Na tu odmazdu usledio je i odgovor srpske strane: zakletvom Voždu i narodu u Orašcu, februara 1804. otpočeo je Prvi srpski ustanak.
Ovoga puta, bio je mnogo više od obične pobune, bio je prava srpska revolucija koja je otpočela preokret i napredak u svim oblastima narodnog života, pa i u pogledu položaja žene. Do tada, njen muškarac, otac, brat ili muž, bio je i jedini zaštitnik, a kako je i zaštitnik bio nemoćan i životno ugrožen, to je najvažnije bilo sačuvati goli život.
O dostojanstvu žene i uticaju u društvu još nije moglo biti ni reči, jer ga još nisu uživale ni kćeri najistaknutijih ljudi.
