I to je (bio) Balkan: Somborska romansa
Vojvođanin Veljko Petrović bio je narodni bard i ljubavni rapsod u srpskoj poeziji, kako pre balkanskih oslobodilačkih ratova, tako i između dva svetska rata, pa i posle njih.
Bio je veći patriota nego što se može oceniti prema njegovim "Rodoljubivim pesmama", veći i bolji humanista nego oni koji su se tim uzvišenim osećanjima javno busali u grudi. Pisao je prave sage o ljubavi.
Celog svog života bio je na javnoj sceni i ceni. Lep, vispren i višestruko nadaren, izvanredne kulture i velikog obrazovanja, kao književnik je postao klasik još za života. Tek što je u Somboru položio veliku maturu i pre nego što je pošao na studije u Peštu, Veljka su mogli videti kako pred Preparandijom čeka kada će zazvoniti poslednje školsko zvono.
Čim bi na vrata izletelo čitavo jato učenica u uniformama, užagrenim pogledom on bi čekao kada će se među njima pojaviti jedna, Olga Radanov. Nežnog tena, vitkog stasa, a zaraznog smeha, ta devojka je bila veoma lepa i privlačna.
Voleli su je svi u školi, i drugovi i drugarice, a ona se od njih izdvajala po mnogo čemu. Učila je strane jezike, svirala klavir i najčešće se mogla sresti u čitaonici. Reklo bi se, kao da se pripremala da bude životna saputnica budućeg velikog literate.
Ni Olga prema Veljku nije bila ravnodušna. Ušla je bez kucanja na vrata pesnikovog srca i postala za njega "dar s neba, stvarnost zemlje". Postali su nerazdvojni. Zajedno su išli čak i u crkvu.
