Zaboravljeni običaji: Tvrdica biven u svatovima
U selima Hercegovine igrali su se i svatovi usred svadbe, a najviše igre vuka. Vođa, zvan majstor, nabavi kožni kaiš ili neko teško sukno da njime može mlatiti i udarati, a četiri druga se uhvate jedan drugome za pojas. Onda oni viču: "Vuk, vuk, vukobača", a jedan kaže: "Da zovemo dobra druga?" Majstor na to pita: "Koga ćemo", a ovi prozovu nekog svata.
Pošto potrče i uhvate prozvanog, daju mu priliku da se otkupi od igre za groš, a ako svat želi da igra, on se uhvati poslednjem igraču za pas. Sad ga majstor stane goniti da bi ga onim kaišem udario, ali se ovaj vešto uvija, i izbegava udarac. Majstoru je najteže kad je povorka manja jer se ljudi lakše mogu izmicati.
Ali, kada ih se uhvati dosta, pa se još među njima nađe kakav tvrdica, kome se baš i ne dobijaju batine, a neće da se otkupi, tada majstor kaišem onu povorku natera da se okupi u kolo, pa tvrdica teško može da izbegne udarce. Majstor ga tuče sve dok mu ne dodija. Kada su sve muške svatove istukli ili oglobili, tada oni koji su počeli igru novac što su stekli daju majci mladoženje ili nevesti.
Kada majstor u svatovima opazi nekakvog novajliju, za kojeg veruje da ne poznaje igru "prodaje sirćeta", reći će: "Haj'mo ljudi prodavati sirćeta." Baš mu je sada vakat, mogao bi prodati, odgovore mu oni koji su vešti igri. Tada se majstor digne, te nagovori naivčinu da ga ovaj uzjaše na leđa. Čim to učini, pritrče ostali, pa mu jednu ruku proture ispod majstorove, a drugu majstoru preko leđa, pa mu ih konopcem svežu napred, a tako mu svežu i noge oko majstorovog pasa.
Pošto je majstor ovako uprtio "mešinu sa octom", dohvati sud vode i veliku čašu, pa uđe među društvo nudeći "dobra sirćeta". Jedan ga zovne da, kao, okuša, pa mu kaže: "Ih, ne valja ti roba, nosi iza sela", i vrati mu čašu sa vodom. Majstor uzme punu čašu vode, ili čak pravog sirćeta, pa odgovori: "E, ako nećeš ti, hoće moja mješina", pa je prolije po svom jahaču.
Do kraja igre "mešina" se otresa i koprca, dobro zalivena, a kako pored koga majsto prolazi, tako i onaj klepne mešinu po zadljici, sve dok se ne smiluju pa ga odreše, svi uglas mu se smejući. Ipak, na svadbama, gde se igrala ova igra i nije baš bilo toliko naivčina, nego su ljudi pristajali da budu prevareni ne bi li naučili neku novu igru, i dalje je "prodavali" u svom selu.
