Bračni ispit
Da bi sprečili divlje brakove među Srbima koji su od Velike seobe i kraja 17. veka počeli da naseljavaju Ugarsku, crkvene vlasti su uvele mnoge do tada neviđene običaje i obaveze među narod. Njih je pratila i obimna prepiska između paroha i njihovih nadređenih, protoprezvitera.
Pošto bi mladenci bili "provereni", naročito u pogledu njihove pobožnosti, tri puta bi se na bogosluženjima u njihovim crkvama (ako su bili iz različitih mesta, a obično jesu) naveštavao novi brak. Potom bi paroh iz kojeg je mladoženja obaveštavao kolegu protoprezvitera da je od njega dobio odobrenje, i javljao mu u koje dane je trebalo da se obavi naveštavanje. Isto takvo obaveštenje je dobijao i paroh iz mesta iz kojeg je nevesta.
Zanimljivo je da je među Srbima graničarima vladao običaj venčavanja u mestu iz kojeg je nevesta, a odatle se zadržao i običaj da se svatovi najpre okupljaju kod mladoženje, kako bi svi zajedno išli kod mlade, i u njenom mestu se obavilo venčanje.
U mestu neveste bi u matičnoj knjizi venčanih bio napravljen zapis, uglavnom tipski. Obično bi počinjao rečima da se posle trostrukog navešćivanja pristupa venčanju. Posle toga je upisivano ime sveštenika i u koji brak po redu stupaju mladenci. Zatim je upisivano ime ženika, njegovog oca i rodnog mesta, pa isti takvi podaci i za nevestu, a ako je nevesta udovica, upisivalo se i ime njenog pokojnog muža. Tako se u matičnim knjigama nekog mesta nije nalazio spisak muškaraca koji su se oženili, nego devojaka koje su se udale. Posle venčanja svatovi su se vodili kod mladoženje i tu se nastavljalo veselje.
Beleženo je i da su mladenci kod paroha položili predbračni ispit i da slobodnom voljom stupaju u brak. Posle venčanja novim obrascem je paroh obaveštavao svog kolegu paroha i protoprezvitera da je stvar završena. Kasnije se prešlo samo na ubeležavanje najneophodnijih podataka, i tako je bilo sve do uvođenja štampanih formulara.
