Srpski vampiri od Nemanjića do komunista (2): I nacisti protiv krvopija
Borbu sa vampirima Srbija nije prestajala ni kada je ušla u novu državu, Jugoslaviju. Tako je decembra 1933. beogradski dnevni list "Vreme" pisao da su dva brata u selu Čičkovi, u srezu ariljskom, "probili u groblju telo svoje mrtve matere, držeći da se povampirila".
Oko pola godine kasnije i novinar beogradske "Politike" javlja iz Smedereva: "Vampir se najpre pojavio kod Đure Karanovića. Od straha, žena i deca g. Karanovića bežali su od kuće, dok najzad nije došao i sveštenik, očitao molitvu i oterao utvare iz kuće."
A "Vreme" u oktobru 1938. posvećuje celu stranu vampiru u Kneževcu, "selu nadomak prestonice, čije su se kuće izmešale sa rakovičkim vilama". Na kuću siromašnog kolara Mihaila Đoševića navrzla se krvopija i nikakve molitve ni bajanja nisu pomagali.
"Svake noći, kao od najstrašnijeg zemljotresa, trese se tavan nad glavama članova siromašne porodice i u gluvo doba, kad već celo selo spava mrtvim snom, nešto kmeči u njihovoj sobi, zove ih i ceri se!" Đoševićima su susedi svake noći pravili društvo i do zore istom držali strah, a kad im je kneževačka vračara na glasu otkrila da se to povampirila Mihailova ćerkica, malo pre toga sahranjena, celo selo je od opštine tražilo dozvolu da se dečji grob otkopa "da vide da devojčica ne leži naopako".
Pošto im opština nije odgovorila, Kneževčani su na svoju ruku raskopali zemlju i u sanduk zaboli glogovo trnje. Reporteri "Vremena" ovome dodaju priču seljaka koji su, po savetu nekog stranca namernika u selu, na groblje odveli neosedlanog crnog konja: "Vodili smo ga cele noći po groblju, ali preko onog malog groba nikako nije hteo da pređe! A trebalo je da preskoči njega, da zgazi nečastivog! I najzad, na silu boga, naterasmo ga! Preskoči konj kao mahnit i zavrišta koliko je mogao! A posle stade i strese se kao da ga priteže neki veliki teret."
Slučaj i na prekom sudu
Visoki nacistički policijski činovnik Jozef Ekert određen je da istraži slučaj iz kraljevačkog sela Ratina i dvaput ga je opisao. Prvi put februara 1942. u izveštaju nadređenima i drugi, 17. decembra 1946, pred Vojnim sudom u Beogradu. Ekert je, pošto su mu zlodela dokazana, streljan tri dana kasnije. Njegovog islednika, nekog poručnika D. Ovuku, ova istraga o vampirima, u koje, naravno, nije verovao, zanimala je samo zbog Ekertovog prisustva u Ratini, jer su tih dana tri zarobljena partizana streljana u obližnjem selu Metikoš.
Bez vampira se nije moglo ni usred Drugog svetskog rata. Tako u januaru 1942. policijski činovnik iz Kraljeva u beogradsku centralu javlja o "neverovatnom događaju", kako su ga opisali i okupatorski izveštaji na nemačkom jeziku, o kojem se "ne bi usudio da piše da mu nemački vojnici nisu potvrdili kazivanja lokalnog stanovništva". Vodeći se običajima, "koji su nepojmljivi nemačkim navikama", meštani sela Ratina otkopali su jedan grob, a patrola nemačke vojske, privučena gužvom i uzvicima, svojim očima se uverila da je telo u sanduku bilo belo i naduto, "bez ikakvih tragova raspadanja iako je sahrana obavljena četiri meseca ranije".
