Srpski vampiri od Nemanjića do komunista (1): Vukodlaci pod zaštitom zakona
Vampiri, bića iz narodnih verovanja koja pripadaju i ovom i onom svetu, a jedini im je posao da smrtnicima sisaju krv kako bi zadržali besmrtnost, postoje otkada postoje i ljudi. Srpski vampiri su naročito dugovečni. Oni su bili noćna mora ne samo narodu, nego i svim vlastodršcima i režimima koji su pokušavali da iskorene sujeverje, počev od osnivača prve srpske države, Nemanjića, pa sve do modernog doba i Jugoslavije s polovine 20. veka.
Mnogo pre no što je grof Vlad Cepeš, negde u 15. veku, proslavio rodnu Transilvaniju svojom okrutnom i krvavom vladavinom kao grof Drakula, vampiri su Srbiji zadavali toliko muka da su ušli i u slavni Zakonik cara Dušana iz polovine 14. veka. U članu 20 strogo se zabranjivalo da se pokojnici vade iz grobova i spaljuju: "Ono selo koje bi to učinilo platiće vraždu (kaznu koja se plaća za ubijenog čoveka), a raspopiće se pop koji bi došao na to."
Kazna i za protu
U doba kada je Srbija već postajala država, novine su objavljivale da je protu negotinskog i paroha radujevačkog 1838. vladika timočki Dositej poslao na pokajanje u manastir jer su dopustili radujevačkim seljacima da otkopavaju mrtva tela koja su prethodno proglašavali vampirima. Požarevački sud je odrezao pet dana zatvora i 25 batina izvesnom Miliću Stojadinoviću iz Šapine jer je "svoju ženu iz groba iskopao, pokrov joj s nogu na glavu metnuo i opet zakopao".
Dva veka kasnije i pravoslavni sveštenik Đorđe Sremac u svojoj hronici na latinskom beleži da je u Temišvaru, posle smrti njegovog kuma Pavla Kinjižija, "bila zaustavljena njegova duša celu godinu, jer se često i noću i danju čula lupa i kako lonce razbija".
Izgleda da je sujeverje bilo jače od kazni, jer je i ceo vek kasnije, kako se pronalazi u zbirci pravoslavnih crkvenih i pravnih propisa, ponovo moralo da se zabrani spaljivanje vukodlaka i kađenje nad njima.
Prestupnicima se pretilo šestogodišnjom zabranom pričešćivanja. Isto je učinio i u 18. veku Eparhijski sabor u Budimu, donoseći odluku da se "ovo prebezakono delo zabrani anatemom, a oni koji bi prestupili da se predadu carskom sudu". Kada je reč o natprirodnim krvopijama, ni naredni vek, u mnogo čemu i dalje prosvetiteljski, neće biti izuzetak, samo su promenjene metode borbe.
Tako se, umesto crkvenih zabrana, javljaju propisi seoskih i okružnih kmetova, a o vampirima se dalje saznaje i iz izveštaja policije, nešto kasnije i komunističke tajne službe Ozne, pa čak i iz izveštaja ministarstava unutrašnjih poslova. A do kraja Drugog svetskog rata članci o vampirima su bili uobičajeni i u štampi.
Prva vest o vampirima u novoj Srbiji, koja se polako oslobađala turskog ropstva, čita se u izveštaju iz 1820. godine. Tada je knez Miloš Obrenović pustio iz zatvora nekog "Iliju vampirdžiju" s pretnjom "ako bi se ubuduće vampira u kom selu raskopavati usudio, da će biti navek u tamnici zatočen".
