Uspomene Anastasa Jovanovića, oca srpske fotografije (7): Odan i mrtvom knezu
Obrenovići se 1859. vraćaju iz emigracije na vlast u Srbiji. Prve dve godine vlada Miloš, a kad je on umro, u osamdesetoj godini, nasledio ga je sin Mihailo, koji je tražio od svog prijatelja Anastasa Jovanovića da ode s njim u Srbiju i bude upravitelj njegovog dvora. Jovanović se malo kolebao, zatim je otpustio radnike, zatvorio fotografski atelje u Beču i otišao sa knjazom u Srbiju. Bio je uz Mihaila Obrenovića sve do njegovog ubistva 1868. godine.
Pored toga što je bio vešt umetnik, Jovanović je bio i sposoban dvoranin, pa je morao da trpi i intrige iz kneževe okoline. Kneza Mihaila su smatrali poštenim čovekom, ali se znalo i da nije bio lak gospodar. Živeći dve decenije kao emigrant, uvukao je u svoju dušu evropsku hladnoću u ophođenju sa ljudima. Ađutante, sebi najbliže ljude, viđao je svakodnevno, ali ih nikada nije privatno oslovio. Govorio je s njima samo kada bi nešto zapovedao. Kada je primao predsednika vlade, sposobnog Iliju Garašanina, knez bi ostajao da sedi, a Garašanina puštao da stoji. U crkvu je knez Mihailo redovno išao. Narod ga je pratio do samih dveri, ali u crkvu niko nije smeo da uđe.
Otac "knjaza miloša"
Anastas Jovanović je na neki način i "otac" najpopularnije srpske mineralne vode, poznate pod imenom "knjaz miloš". Naime, neko je slučajno, tokom nekakvih radova, izvor iz Bukovičke banje iz koje se i danas toči čuvena mineralna voda, pomešao sa običnom, slatkom vodom. Predlagalo se da se izvor mineralne vode zatrpa, ali je Jovanović uspeo da svojom umešnošću taj izvor spase. Knez Mihailo mu je na ovome zahvalio posebnim pismom u kojem je, između ostalog, stajalo i ovo: "Bravo, Molerčiću, bravo!"
Anastas Jovanović je, međutim, jedini umeo sa knezom Mihailom. Kada bi uveče završio dnevne državničke poslove, gospodar Srbije bi ga zvao kao svog starog intimnog prijatelja iz Beča, poveravao mu najskrivenije misli i tajne, ali Jovanović, veran knezu do i preko groba, ove razgovore nije beležio, što je šteta za srpsku istoriju.
Kada je 29. maja 1868. godine u Topčideru, u šest po podne, ubijen knjaz Mihailo, Anastas Jovanović ovu vest nije mogao da preboli. Knez je imao najveće poverenje u njega i kada je Garašanin, koji se smatrao jednim od najumnijih političara 19. veka, dao ostavku na mesto predsednika vlade - iz moralnih razloga, jer nije mogao da odobri ženidbu Mihaila sa unukom svog strica Jevrema, Katarinom Konstatinović - knez je Garašaninu poslao 2.000 dukata, i to najvrednijih, zvanih mejedije, koji su ime dobili po turskom sultanu Abdul Mejedu. Garašanin je odbio novac koji mu je gospodar poslao preko Jovanovića. Kada je Anastas vratio knezu novac, ovaj mu je rekao:
- Kažite Garašaninu da primi ovaj novac kao moj lični dar. Dosad me nije ničim uvredio, a ako ga opet odbije primiću to kao ličnu uvredu.
Garašanin, koji je godinama bio predsednik vlade, posle prekida sa knezom bio je puki siromah, u šta je u današnje vreme teško poverovati, ali je u to doba bilo sasvim normalno. Primio je novac tek iz drugog puta. Stavio ga u kasu pod pečatom i tu su dukati stajali godinu i po dana, sve do atentata na Mihaila. Tek tada je Garašanin osetio moralno pravo da ga troši. Jovanović je odbio poziv četvrtog Obrenovića, kralja Milana, da i njemu bude dvoroupravitelj. Povukao se nešto posle pedesete godine života u penziju i živeo je povučeno u svojoj kući u Beogradu. Ipak, pomno je pratio sve inovacije u tehnici. Bio je među prvima u Beogradu koji je u svoju kuću uveo telegraf i telefon.
Anastas Jovanović je umro 1899. godine i pred smrt rekao sledeće:
- Šteta, šteta! Sve je bilo toliko interesantno, sve me je toliko interesovalo!
Kažu da je nešto slično rekao učeni i umni Ilarion Ruvarac, kada mu je došao sudnji čas: "Čovek celog života čita, skupi neka znanja i onda ga Gospod pozove k sebi."
