Uspomene Anastasa Jovanovića, oca srpske fotografije (6): U šetnji po evropskim dvorovima
Dok su šetali bečkim Praterom, knez Mihailo Obrenović je pričao svom prijatelju Anastasu Jovanoviću šta mu je sve ruski poslanik govorio, kako lepih galerija slika ima po "Đermaniji".
A kada se Mihailov otac Miloš spremao za put u Nemačku, poveo je sa sobom i okretnog Jovanovića i to putešestvije otac srpske fotografije opisuje ovako: "Najpre odemo u Češku na dobro čuvenog bogataša barona Sine. Tu knjaz beše osobito lepo dočekan od naroda.
Odatle odosmo u Karlzbad, posle u Teplic. Tu je knjaz obišao sva mesta gde su bile Napoleonove bitke protiv Rusa i Nemaca. Posle smo otišli u Drezden, gde smo ostali šest-sedam dana, tu smo bili pozvani na ručak kod austrijskog poslanika i kod ruskog poslanika, a jednom nam dođe u posetu saksonski princ Johan, ja odmah javih knjazu i on navuče brzo svoju uniformu zlatom izvezenu, kako su nekad stari Srbi nosili.
Princa uvedem kod knjaza i ja sam im tumačio. Princ primeti da on dobro zna sorabski tj. lužičkosrpski. I tako me mnoge reči pitao, kako se kaže srpski, a on ih je naveo sorabski i zaista razlika je bila mala (Ovaj princ je bio jako učen i preveo je Danteovu "Božansku komediju" na nemački). U Lajpcigu su knjaz i njegova pratnja bili posebno paženi od Dvora. U Lajpcigu su obišli okolinu u kojoj je bila velika bitka Napoleona protiv Evrope 1813. godine (To se zove 'bitka naroda'). Zatim je pomenuto društvo otišlo u Vajmar, gde je bila Velika Herciginja, sestra ruskog cara Nikole Prvog. To je bio život na visokoj nozi: ćilimi, paradne straže, svečani ručkovi, pozorišne predstave, anabaza se nastavila u Frankfurt, gde niko nije posetio knjaza, niti je knjaz nekog posetio. Odavde do Rajne, bio je već gvozdeni put (železnica)." Zatim su obišli Minhen, Linc i parobrodom stigli u Beč.
Kada su Karađorđevići došli na vlast 1842. godine Jovanović je izgubio stipendiju, koja se tada zvala blagodejanje. Posle skitnje po raznim dvorovima, bačen je u tuđem svetu na ulicu.
Jovanović tada živi od litografije, u Beču pravi ikone pravoslavnim Grcima i Cincarima. Dobija na reč veliku pozajmicu i otvara umetničku radionicu, izrađuje ikone, crkvene barjake, zapošljava radnike. Likove svetitelja obično je radio sam, ili bi na skici napisao na nemačkom "glavu ću izraditi sam".
Portrete nije radio, to je za njega radio Johan Bez, koga je slao u Srbiju da izradi portret prote Mateje. Bez je uradio i kneza Mihaila i samog Jovanovića, kao i njegovu porodicu.
Jovanović je u Beču izdavao "Srpske spomenike", što je trebalo da bude "Srpska istorija u slici i reči", međutim, nije mogao da nađe odgovarajuće tekstove za svoje slike, jer srpski pisci kojih je tada u Beču bilo dosta (Vuk, B. Radičević, Njegoš) bili su nemarni u donošenju tekstova. Tako su "Spomenici" izašli samo u slici. Mislio je da izda "Panteon Slovena" i prošao je kao sa "Spomenicima" (uostalom, mi nemamo ni danas Panteon srpski, sem možda na Novom groblju u Beogradu).
Jovanović je i dalje ostao veran Obrenovićima. Knezu Milošu bio je pri ruci pri nekoj operaciji u Beču, a sa knjazom Mihailom, njegovim sinom, viđao se gotovo svakodnevno ili u knjaževoj kući, ili u svom ateljeu. Prijateljstvo je moralo biti dublje jer je inače rezervisani knez Mihailo pristao da bude kum Jovanovićevoj sestri Katarini, koja se venčala u Ruskoj crkvi u Beču.
Ljubomorni Miloš
Jovanović je bio u odličnim odnosima i sa crnogorskim vladarom Petrom Petrovićem Njegošem. U svom ateljeu uradio je čuvenu sliku lepog vladike. Uveče mu je odlazio i slušao kako mu čita svoj rukopis "Gorskog vijenca". Međutim, odnosi Njegoša i kneza Miloša bili su prilično napeti. Knez nije mogao preboleti to što je "Gorski vijenac" vladika posvetio Karađorđu. Jovanović je pokušao da ih pomiri, organizovao je jedan susret koji je na rečima bio srdačan, ali su se Njegoš i Miloš ubrzo razišli.
