Ono naše, što nekad bejaše: Glumom spasla glavu
Belu Rohel Frajnd, kako je glasilo pravo ime slavne Rahele Ferari, život nije nije mazio. Celu porodicu je izgubila u ratu, pa je rano shvatila da život nije igračka već krvavo bojište. Tako je doživljavala i pozorište. Kada je sa glumačke trpeze dobijala samo mrvice, grabila ih je punom šakom kao da su najmirisnija jela.
Bila je među onim glumcima koji su otišli iz teatra za vreme nemačke okupacije, ali ne samo iz protesta. U to vreme, imati žutu traku na ruci značilo je smrt, a ko se traci opirao, morao je da spava sa jednim otvorenim okom i uvek spreman na beg pred agentima tajne policije.
- Muvala sam se na periferiji Beograda, tražim gde da prenoćim. Saznala sam da jedna ženica izdaje sobu. Nije me pitala ni ko sam, ni šta sam, a gazdarica cele kuće me je opominjala da se prijavim i upišem u knjigu - sećala se Rahela Ferari mnogo godina kasnije.
Jedne večeri, gazdarica kuće ju je prijavila u policijskoj raciji.
- Bila sam već legla, čujem idu prema mojoj sobi. Kažem: "Sada je gotovo, ali drži se do kraja elegantno." Priđem ogledalu, i vidim da sam za tih nekoliko trenutaka - osedela. Srećom, nekoliko dana ranije sam uspela da dobijem legitimaciju sa izmenjenim imenom. Umesto Rahela, Ruža - pričala je ona. Policiji je rekla da je Ruža Ferari, glumica.
Na pitanje agenata, zašto se nije prijavila, sinula joj je spasonosna misao:
- Znate, čekam angažman u Pančevu. Zato se nisam ni upisala. Treba da mi pošalju telegram iz pančevačkog pozorišta svaki čas.
Oni me čudno gledaju. Kad, otvaraju se vrata, i ja vidim svoju prijateljicu Smilju Marjanović, a ona sa vrata:
- Ružo, kaži dragička, dobila si angažman u Pančevu, stigao telegram kod mene, hajde dođi kod mene da spavaš, a sutra u Pančevo. Ja počnem da skačem kao od radosti i kažem ovima iz policije: "Baš ste mi batlija (doneli ste mi sreću)" i - izletim iz kuće. Smilja i ja trčimo preko bašti, i kad smo odmakle, pitam je otkud ona. Njen komšija, koji je radio u policiji, saznao je za raciju.
Mala Bela sa Gardoša
Kći siromašnog Jevrejina sa Gradoša u Zemunu, mala Bela umela je da se igra i bez igračaka, samo uz pomoć mašte. Ovaj dar joj je kasnije pomogao da u sebi pronađe i razvije onaj životni, glumački, koji je od nje napravio jednu od najvećih pozorišnih i filmskih umetnika u Srbiji.
- Dešavalo se da nam dođe u posetu neko koga ne znam, ali je meni bilo dovoljno da se upiljim i zagledam u tog gosta i - časkom sam sa njim, u mašti, izlazila na ulicu, pronalazila njegov sokak i ulazila mu u kuću, poznavala raspored soba, sedala za sto, jela hranu koju do tada nisam ni probala - objašnjavala je kasnije Rahela Ferari novinarima.
