Zabiravljena verovanja: Dozvola za dojenje
Majke su u svim balkanskim narodima često imale običaj da dugo doje decu, i to sve dok bi imale mleka, makar dete već uveliko imalo zube za čvrstu hranu. U pravoslavnom svetu to vreme se različito odmeravalo.
Crnogorke decu nisu odbijale od dojke ni treću godinu, "jer se misli da samo ono dijete može imati potpuno zdravlje i snagu, koje dugo pose (sisa)", ali su za četvrtu godinu morale da nabave dozvolu od - popova.
"Neke kad to dobiju, doje đecu i pet do šest godina", piše Vuk Karadžić i veli, da su u Srbiji majke dojile decu, u proseku, dve godine, ali, već trećeg uskršnjeg posta ni one nisu smele to da čine bez dozvole crkve. U dolini Morače je i u osvit 20. veka pronađen dečak koji je već imao pet godina i "čuvao koze, pa je dolazio kući da posisa, ali se stideo, pa se krio od sveta". U Nišu je, otprilike u isto vreme, zabeleženo da je majka dojila dete čitavih 12 godina!
Osim zdravlja i snage deteta, postojao je i drugi jak razlog za dugo dojenje. Verovalo se da žena za to vreme ne može ponovo da zatrudni, a šampionke u maratonskom napajanju deteta svojim mlekom su, tvrde istraživači, bile Srpkinje sa istoka. "Homoljka doji dete i po četiri godine. Za to vreme dete se obično svikne svakoj hrani, a kad dobije zube, sisa materina mu služi kao zabava i poslastica. Ako li mati slučajno i za vreme dojenja zatrudni, ni onda ne odbija dete odmah, već ga doji sve do na dva, tri meseca pred porođaj", pisali su etnolozi. I Makedonke su dugo dojile decu kako ne bi prečesto rađale, ali, čim neka oseti da je ponovo zatrudnela, odmah je dete odbijala. Slično su postupale i muslimanke i pravoslavke iz Bosne, kojima je sledeća trudnoća, zapravo, bila znak da je vreme da prestanu sa dojenjem, dok su Hercegovke dozvoljavale detetu da sisa samo do trećeg uskršnjeg posta, govoreći da bi trebalo "i dijete da posti".
*Na Kosovu se dete uvek odbijalo od sise čim "nauči jesti svaku hranu". Tu se nije verovalo da je dojenje pouzdana kontracepcija. Retko koja žena bi odbila dete ako nije ostala trudna, ali se primećivalo i da ako nova trudnoća dođe brzo po porođaju, "često majci nestane mleka, a dete plače, oslabi i odbija se samo". Majke su, dakle, prestajale da doje decu samo ako su morale, zbog bolesti ili presahlih dojki. Ako nije bilo zdravih dojilja u selu, umesto majčinog mleka mogla je da posluži i slatka popara, ukuvan hleb u kravljem mleku ili griz, a najboljom zamenom se smatralo kozje mleko.
