I to je (bio) Balkan: Veštice u ustanku
Da je buđenje srpskog naroda u ustanku bilo mučno i dramatično, pokazuju mnoga sačuvana svedočenja. Kada je Karađorđe zvao na oružje, Srbi i nisu bili baš jednodušni u želji za slobodom.
Mnoge je obuzeo strah od turske odmazde, za koju se samo moglo zamisliti kakva će da bude pošto je već zulum u miru bio strašan. Nažalost, našlo se i onih Srba koji su u ustanku videli dobru priliku i da prežive i da zarade, kao turske uhode i špijuni.
Dok su ustanici palili turske hanove i vodili bitke, u pojedinim selima raja je kretala i protiv sebe. Rat uvek donosi glad, boleštine i smrt, pa je od vekovne turske okupacije zaostali narodni um reagovao kako se i moglo očekivati.
Srbijom su poput epidemije počele da se šire priče o vešticama. I to ne o jednoj, dve u selu, nego o čitavim veštičjim saborima i pirovima. Veštice su "stigle" i u ustaničko sedište Topolu. U varoši se nisu rađala muška deca, ljudi su umirali iz čista mira, a pomor stoke beše velik. Trebalo je pronaći krivca.
I, pronašao se, u liku maćehe Petra Jokića, jednog od glavnih starešina ustanka. Nju je narod proglasio vešticom, glavnim pokretačem i počiniocem svih zlodela. Bez voždovog znanja i naređenja meštani ne samo što su ubili ovu nesrećnicu, nego su je još i isekli u paramparčad, da se slučajno ne povampiri.
