Urokljiva žaba
Oduvek je, i u gotovo svakom kutku sveta, bilo rašireno verovanje u ljude sa "zlim očima". Bilo je dovoljno da takvi samo pogledaju čoveka, stoku, njivu ili čak neki svakodnevni predmet, pa da nanesu zlo celoj porodici, zvano urok.
Takvo verovanje je ostalo snažno među svim balkanskim narodima. Krivci za skoro sve nevolje i nesreće su urokljivi pogledi, a nije daleko od istine i da je još opasnije kada se pogledu dodaju zavidljive reči, ogovaranja i lažna čuđenja, ali i preterano divljenje i hvaljenje nekoga, a naročito dece.
Sreća u zdravoj deci je uvek izazivala zavist i zlobu u široj zajednici. Zato je sasvim prirodno verovanje u narodnom shvatanju života da zle oči mogu navesti trudnicu da pobaci, rodi mrtvo dete, ili i sama umre na porođaju. A kada se dete ipak rodi, da se učini da se ono, još tako malo, razboli i oslabi do smrti.
Zle oči imaju i poneke životinje. U najopasnije uročnike se zato računaju upravo one okate, kao što su žaba, zmija, zec, daždevnjak, paun i mačka. Trudnoj ženi na istoku Srbije se predviđa da joj dete neće dugo živeti ako joj put pređu zmija ili zec, a nije dobro ni ako vidi daždevnjaka koji mili uz brdo, jer će joj dete, u najblažem slučaju biti "šareno po telu", odnosno, imati nekakvu kožnu bolest.
U staroj Šumadiji se pred malom decom reč "žaba" nije ni pominjala, jer se verovalo da će decu boleti uši. Žaba je i stotinama kilometara daleko odatle, na hrvatskom ostrvu Hvaru, bila na vrhu liste nepopularnih životinja, ali za majku. Tako se govorilo da "pred malim detetom ne smeš nikako pomenuti žabu jer bi njegova majka pobesnela". Hvaranke su, naime, uverene da bi u tom slučaju njenom mezimčetu izrasla pod jezikom nekakva žlezda, a verovalo se i da bi, ako čuje za žabu, dete moglo da dobije "masu žabica", odnosno žvale na uglovima usana.
Ukoliko bi se žaba, ili zec i zmija ipak pomenuli pred malim detetom, nije preostajalo drugo nego da se detetu lagano izvuku uši kako bi se sprečila neka neprilika. Na drugim jadranskim ostrvima nije valjalo pred mališanima pominjati ni gavrana, sovu, ni kukavicu.
U Bosni i Hercegovini se strahovalo se od okatih životinja i kada su mrtve. Trudnice nisu smele da jedu kuvane ili pečene riblje glave da im deca ne bi bila balava i slinava, a u Makedoniji, naročito oko Đevđelije, trudna žena ne bi trebalo da jede glavu ni od ribe, ni od govečeta, da ne bi rodila dete "sa okom na čelu", ili, još gore, dete sa dve glave!
