Zaboravljeni običaji: Selver postao Stefan
Kršteno ime se na Balkanu može promeniti i iz razloga koji nemaju veze sa odbijanjem zlih sila i boleština. U Crnoj Gori, u Kučima, davni je običaj da, kad bi neko iz bratstva poginuo, a neko se od njegovih živih rođaka zove istim imenom, da se tome živome promeni ime. Njega onda celo bratstvo zove drugim imenom bar sedam godina, ali obično mu posle toga ostane novo ime i za ceo život. Ovakvo menjanje imena je posebna pažnja prema roditeljima i najbližim rođacima poginuloga, da ih ne bi žalostili, pominjući ime miloga im pokojnika.
U vreme poslednjih borbi protiv Turaka u Crnoj Gori, na prelazu iz 19. u 20. vek, otac junaka Nikole Pujova Manojlovića iz Donje Kržanje zvao se Petar. Ali, kad je poginuo jedan od očevih bratstvenika, koji se takođe zvao Petar, celo bratstvo je počelo da naziva ovoga drugoga Petra, koji je onda bio mlad, imenom Pule, što je ime od milja za pušu, punačko dete. A kad je Pule odrastao, promenili su mu to tepanje na ozbiljnije ime, Pujo, i tako su ga zvali celog života.
Kršteno ime Petar potpuno mu se zaboravilo, a novo je nasledio i njegov sin, koji se zvao Nikola Pujov. I tom Nikoli Pujovu poginuo je rođak po imenu Nikola, i onda je celo bratstvo stalo zvati živoga Nikolu: Pujoviću! Tako su ga zvali zadugo, ali je ovaj opet posle uzeo svoje kršteno ime.
I Vuk Karadžić je navodio slučajeve kada se menjalo kršteno ime. Tako "žene đeci svojoj predijevaju imena, i to od milosti ili kad što vračaju". Dalje kaže kako je jedan njegov bratučed, kome je bilo ime Obren, otišao u Sarajevo na zanat, pa se onamo njegovom majstoru i majstorici "učini to ime nepoznato, zato ga prozovu Obrad, jer su Obrada onđe znali, i tako on ostane Obrad".
I danas se imena i prezimena menjaju lako i jeftino i to najviše zato da bi se njihovi vlasnici bolje osećali u sredinama u kojima žive. Tako Romi i Albanci u Srbiji od Mustafe, Selvera ili Šećire postaju Aleksandri, Stefani ili Jelene, a naročito Dušani, prema prvom srpskom caru.
