Oj, Srbijo, mila mati

Lujo Vitez Lovrić, Hrvat koji se u Prvom svetskom ratu borio na strani Srba i u bici kod Kokardže, protiv Bugara, izgubio oba oka, sećao se kasnije tih dana prema jednoj pesmi: "Na položaju kod Kokardže, svi koliko nas je bilo, Srbi, Hrvati, Slovenci, Česi i Slovaci, zapevali smo pesmu 'O, Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati'."

commons.wikimedia.org

Srpski vojnici u Prvom svetskom ratu

Istu pesmu su pevali 1941. godine i Slovenci, kada su, proterani iz svojih domova, stigli vozom na stanicu u Užice. Ni oni, kao ni većina Srba tada i danas, nisu znali da su ti poznati stihovi nastali bezmalo čitav vek ranije.

Pesmu "Srbiji" je napisao izvesni Luka Sarić i prvi put je objavio 1860. godine. Drugih dela Sarićevih nema ni u jednoj književnoj antologiji, ali su zato ovi njegovi stihovi ušli u krv ne samo Srbima, nego i njihovoj južnoslovenskoj braći. Pošto je pesma dobila melodiju, našla su se u "Zborniku rodoljubivih pesama" 1904. godine, potom i u antologiji književnika Milorada Panića Surepa i Đuze Radovića "Srpska rodoljubiva poezija" iz 1952. godine.

U narodu se odomaćio naslov "O, Srbijo, mila mati", prema prvom stihu pesme, a ona dalje glasi: "Uvek ću te tako zvati. Mila zemljo, mili dome, na krilu ću svagda tvome srećno živit' k'o u raju, gde miline večno traju. U tebi je ono sve. Za čim srce moje mre. Kroz dubrave tvoje lesne vesele ću pevat' pesne, kristal vodu tvoju piti, tebi večno veran biti, život i krv moju dati sve za tebe, mila mati.

Ti si meni zemni raj, u kom ljupki cveta maj. Volim prosti pastir biti i u tebi sve živiti, neg u tuđoj zemlji, mati, carsko blago uživati. Ti si duše moje život, ti blaženstva zemna kivot. U tebi ću srećno tek' provoditi kratak vek." Pesma se završava stihovima "Kucnuo je, mati, čas, da se i tvoj čuje glas".

Hipnotisani ratnici

Koliko "rado ide Srbin u vojnike", pokazalo se decenijama kasnije od nastanka pesme novinaru švajcarskog lista "Žurnal de Ženev". Diveći se brzini kojom su srpski vojnici, među svim ostalim savezničkim, izgonili neprijatelja, željni svoje porodice i doma koji mogu da postoje samo u slobodi, Švajcarac je zapisao: "Srpska vojska čini nemoguće, neverovatne stvari. Vojnici nisu svesni svoga junaštva i oni ne znaju koliko dnevno pređu. To su čuda šta oni čine. Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred kao somnabule: pod neprijateljskom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan, kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno."

POVEZANE VESTI

RIZNICA

Imam konje, šta će mi žica

RIZNICA

Lažna otmica

RIZNICA

Birokratija guši ličnu inicijativu

RIZNICA

Zaboravljeni običaji: Poezija tela

IZDVOJENI KOMENTARI 9 komentara Svi komentari OSTAVITE KOMENTAR

Subota 31.12.2016. 20:04

more_i_ja

Песму „Србији“, која је први пут објављена 1860. написао је мало познати песник, Лука Сарић. Да није написана музика на ове стихове, они вероватно не би стигли у нотни „Зборник родољубивих песама“, 1904. година, који је сачинио Владимир Р. Ђорђевић. Значи, ова песма се не би нашла ни у антологији Милорада Панића Сурепа и Ђузе Радовића – „Српска родољубива поезија“, коју су ови коаутори објавили 1952. године. Лука Сарић није ушао ни у какве антологије познатих песника, али је зато његова песма „Србији“ ушла у душу и крв Србина и све браће његове. Две строфе из ове песме „носе тему“ и свакако су, пре свих, инспирисале и аутора музике и слушаоце да воле ову песму:

Subota 31.12.2016. 20:05

more_i_ja

Мада је својој песми Сарић дао назив „Србији“, у народу се одомаћио наслов „О, Србијо, мила мати“, према првом стиху ове песме. Чешки композитор Војтех Шистек стигао је у Србију, 1887. Службовао је као наставник музике и композитор у Пожаревцу, Београду и Нишу, где је активно сарађивао у Културном друштву „Бранко“. Музику на стихове Луке Сарића компоновао је 1891. године. Иначе, највише је компоновао хорску музику, а познат му је и „Марш костолачких рудара“. Године 1899. Шистек се вратио у своју домовину и умро у Роудницима 1925.

Subota 31.12.2016. 20:06

more_i_ja

И чувени композитор словеначке и српске химне – Даворин Јенко, иако заљубљен у Србију, живео у њој најсрећније, с највише одушевљења, писао ћирилицу и учинио велики допринос српској музичкој култури, понет носталгичним осећањима, враћа се у домовину и умире у Љубљани. Своја долина, своја река, своја планина. Место где смо се родили. Тако је урадио и композитор песме „Србији“ – Војтех Шистек: вратио се да умре у завичају.