Oj, Srbijo, mila mati

Песму „Србији“, која је први пут објављена 1860. написао је мало познати песник, Лука Сарић. Да није написана музика на ове стихове, они вероватно не би стигли у нотни „Зборник родољубивих песама“, 1904. година, који је сачинио Владимир Р. Ђорђевић. Значи, ова песма се не би нашла ни у антологији Милорада Панића Сурепа и Ђузе Радовића – „Српска родољубива поезија“, коју су ови коаутори објавили 1952. године. Лука Сарић није ушао ни у какве антологије познатих песника, али је зато његова песма „Србији“ ушла у душу и крв Србина и све браће његове. Две строфе из ове песме „носе тему“ и свакако су, пре свих, инспирисале и аутора музике и слушаоце да воле ову песму:

Мада је својој песми Сарић дао назив „Србији“, у народу се одомаћио наслов „О, Србијо, мила мати“, према првом стиху ове песме. Чешки композитор Војтех Шистек стигао је у Србију, 1887. Службовао је као наставник музике и композитор у Пожаревцу, Београду и Нишу, где је активно сарађивао у Културном друштву „Бранко“. Музику на стихове Луке Сарића компоновао је 1891. године. Иначе, највише је компоновао хорску музику, а познат му је и „Марш костолачких рудара“. Године 1899. Шистек се вратио у своју домовину и умро у Роудницима 1925.

И чувени композитор словеначке и српске химне – Даворин Јенко, иако заљубљен у Србију, живео у њој најсрећније, с највише одушевљења, писао ћирилицу и учинио велики допринос српској музичкој култури, понет носталгичним осећањима, враћа се у домовину и умире у Љубљани. Своја долина, своја река, своја планина. Место где смо се родили. Тако је урадио и композитор песме „Србији“ – Војтех Шистек: вратио се да умре у завичају.

Уочи двадесетог века, много песама с позивом на ослобођење и као претече велике српске борбе од 1912. до 1918. могло се чути свукуда где су биле јужнословенске земље. Једна од њих и песма „Србији“. Из деветнаестог у двадесети век упливале су жеље: историјске, националне, књижевне и језикословне. Песма се укључила као зов, као ехо тих осећања. Песма је тада, као и еп у средњем веку и гусле у Карађорђево доба, одзвањала у срцима Срба. И не само Срба…

Већ 1915. чувени амерички новинар Џон Рид и његов колега, карикатуриста Бордман Робинсон, приликом боравка у Србији, примећују да елегантни српски официри и хроми војници на штакама, тифусари и болесни од гангрене, певају „О, Србијо, мила мати…“ У време Балканског и Првог светског рата од 1912. до 1918. војни оркестри армија и пукова имали су на репертоару ову песму Сарићеву и Шистекову. Приликом боравака српске војске на Крфу и Виду, сваке недеље, опорављена војска после молитве, изводила би уметнички програм. Чула се и песма „О, Србијо, мила мати…“

Оркестар краљеве гарде, под управом Станислава Биничког, гостовао је у Француској. Уз „Марсељезу“, и химну „Боже правде“, на велико одушевљење слушалаца, наилазила је и песма „Србији“. Тако је овај оркестар са својим репертоаром одушевљено примљен и у Румунији, одмах после рата. Композитор Владимир Ђорђевић, учи наше ђаке-ратнике у Болијеу, Ници…

Поред песме „Србији“, српски ђаци у Француској, с великим успехом изводе српску химну „Боже правде“, „Хеј, трубачу, с бујне Дрине“, „Радо иде Србин у војнике“, „Домовини“, „Бранково коло“. Композитори Јенко, Пачу, Маринковић, Ђорђевић, Шистек, Станковић, Топаловић, песници-Радичевић, Сарић, Каћански, Живковић, на чије стихове су композитори тога доба писали музику, били су познати и у Француској. Та њихова дела данас у нас доживљавају своју ренесансу. Песма „О, Србијо, мила мати“, створена у прошлом веку, одзвањала је непрекидно, трајно припадајући српском народу, његовим тренуцима среће и тешкоћа.