Sava Hilandarac jači od prepreka

Savet staraca hilandarskog bratstva gledao je u početku Savu Hilandarca s podozrenjem. Slali su ga što dalje od sebe, u manastirsku žitarnicu ili mlin, ali je to vreme Sava iskoristio da se upozna sa crkvenoslovenskim jezikom. Srpski manastir na Svetoj Gori je, inače, poslednjih decenija 19. veka bio pun ne samo makedonskih i bugarskih monaha, nego i agenata, tako da jednom "bivšem katoliku" što su hilandarski monasi dugo videli u ovom Čehu, nije bilo ni najmanje lako da stekne poverenje srpskih crkvenih velikodostojnika.

commons.wikimedia.org/S. Matejić

Hilandar

Zazirući od njegovog znanja, neškolovani saborni starci lišili su Savu Hilandarca svake mogućnosti da dođe u dodir sa ekonomijom manastira i zadobije neki ugledniji položaj. Iako ga je od početka zanimala manastirska biblioteka i arhiva, "starci" su odbijali Savine predloge da o tome brine. Čak su mu pravili smetnje pri ulasku u biblioteku, zapisali su hroničari.

Prevazilazeći sve prepreke Sava Hilandarac od 1884. godine u češkom časopisu "Osvita" objavio seriju tekstova o Svetoj Gori i Hilandaru. Ipak, neskriveni prezir sabornih staraca prema Savi zapazio je patrijarh srpski Gavrilo Dožić prilikom posete jednog francuskog oficira lica manastiru. I sam Sava je kasnije pisao: "Bio je to za mene svet tuđ. Promenio sam veru, klimu, zanimanje, ali sam se dosta brzo uklopio u prilike i osećao se zadovoljnim svojom sudbinom". Piše da se "držao optimizma više nego što je bilo nužno."

Zbog primedbi raznih poklonika i naučnika u vezi sa radom hilandarske biblioteke, Sabor staraca 1894. ipak poverava ocu Savi dužnost bibliotekara sa namerom da uredi manastirsko knjigohranilište. Godine 1897. u Godišnjaku Češkog kraljevskog naučnog društva objavio je Sava Hilandarac znameniti katalog rukopisa i starih štampanih knjiga manastira Hilandara. Preuređen, rukopis je primila i Srpska kraljevska akademija.

Plug za honorar

Za honorar koji je dobio za hroniku o Hilandaru, Sava je kupio plug u Češkoj, i izdao naređenje da se oranje manastirske zemlje obavi po njegovom planu, na efikasniji i lakši način nego do tada. U arsani Starog manastira Sava je proveo šest godina. Tri puta dnevno je beležio temperaturu vazduha i morske vode, izračunao je njihove prosečne temperaturne vrednosti.

POVEZANE VESTI

RIZNICA

Najbogatija pravoslavna svetinja

RIZNICA

Manastir Hilandar (10): Dela igumana Gervasija

RIZNICA

Manastir Hilandar (16): Pomoć sa svih strana

RIZNICA

Manastir Hilandar (9): Kralj Milutin utvrdio svetinju

IZDVOJENI KOMENTARI 17 komentara Svi komentari OSTAVITE KOMENTAR

Četvrtak 08.12.2016. 21:33

more_i_ja

Sava Hilandarac, monah i bibliotekar________ Kada se na Duhove 1881. godine, sa broda prispelog iz Kavale, u hilandarsko pristanište iskrcao muškarac zrelih godina, nije se moglo znati da je u manastir stigao budući najznačajniji hilandarski monah i bibliotekar s kraja 19. i početka 20. veka – Sava Hilandarac. Sava Hilandarac bio je poreklom Čeh, a u srednjovekovnom srpskom manastiru na Svetoj Gori su živeli brojni pripadnici tog srednjoevropskog naroda. Alimpije (svetovno ime Aleksandar František Krista, Autum, koji je sa Savom Hilandarcem došao u manastir, Danilo (Prag, 1864-Kumanica, 1908), vanbračni sin Slavibora Brajera, potonjeg monaha Save Hilandarca…). Za Savu Hilandarca je s pravom rečeno da pripada osobama koje su u srpskoj sredini zapostavljene u tolikoj meri da se o njemu ne može da obavesti niti u jednoj enciklopediji. Jedino opšti enciklopedijski leksikon Narodnog dela navodi podatak da je Sava Hilandarac „češki kaluđer i pisac“. Istorija manastira Hilandara pamti Savu Hilandarca ne samo kao arhivara i bibliotekara, već kao čoveka, koji (je) prema rečima Dejana Medakovića „imao je ruke koje su pozlaćivale sve čega se dotakao“.

Četvrtak 08.12.2016. 21:33

more_i_ja

Njegova je pisana zaostavština tek delimično poznata, a zna se da je u manastiru koji su osnovali Stefan Nemanja i sin mu Sava, Hilandarac aktivan u vremenu kada je manastiru, nakon brojčane dominacije Bugara i Makedonaca, vraćen izvorni, srpski karakter. Rođen kao Slavibor Brajer u Kutnoj Hori, sto kilometara od Praga, 8. jula 1837. godine, postao je pravoslavni monah u manastiru na teritoriji Svete Gore Atonske i dvostruki dobitnik najvećeg srpskog priznanja: Ordena Svetog Save. Prvi put je to odlikovanje dobio iz ruku kralja Aleksandra Obrenovića, a drugi put ga je na „svetosavski put“ obavezao kralj Aleksandar I Karađorđević. Građansko obrazovanje i pohađanje nemačke realne gimnazije, izučavanje i specijaliziranje poljoprivrede, upravljanje porodičnim imanjem u Galiciji (kraju nastanjenim Česima i Ukrajincima) uputilo je Brajera poslovima daleko od manastirskog života. Ništa nije obećavalo da će Slavibor da postane pripadnik srpskog crkvenog reda jer, kako se navodi u biografiji (koja se u Hilandaru čuva) do četrdesete godine života živeo u blagostanju dok se na „porodičnom nebu nisu pojavili tmurni oblaci“. Godine 1877. rodbina Slavibora Brajera prodaje porodično imanje, što budućeg Savu Hilandarca opredeljuje da krene iz Češke ka „toplijim krajevima“.

Četvrtak 08.12.2016. 21:33

more_i_ja

Sa dečakom Danilom, svojim vanbračnim sinom, odlazi na imanje Dobra Voda. Godine 1878. dolazi u Kostolac na Dunavu gde dobija mesto nadzornika nad stovarištima uglja, zatim stiže u Leskovac, gde mu klima ne odgovara i kreće da traži „blizinu mora“. U Nišu, upoznaje arhimandrita Vasilija koji mu priča o Svetoj Gori rečima da će na tom mestu moći da razvije „poljoprivrednu granu za kojom je odavno težio – vegetarijanstvo“. Čitajući knjige o Atosu, upoznaje osnove pravoslavnog učenja, a u redove istočnopravoslavnih hrišćana stupa u Rudarima kod Leskovca 1881. godine. Dve godine kasnije, Slavibor Brajer se zamonašuje u srpskom manastiru na Svetoj Gori i dobija ima Sava Hilandarac.