Manastir Hilandar (5): Propisi Svetog Save
Uređenje srpskog manastira na Svetoj Gori bilo je uređeno Hilandarskim tipikom, zbornikom propisa koji je Sveti Sava sastavio prema tipiku carigradskog manastira Bogorodice Dobročiniteljke, ubrzo posle smrti svog oca Simeona 1199. i dovršenja manastira.
Njegov brat Stefan Nemanjić tada je izdao povelju kojom je potvrdio ktitorske odredbe svog oca i darovao Hilandaru još petnaestak sela, trgova, planina i vinograda u Srbiji. Sava se posle toga posvetio učvršćivanju, jačanju i organizaciji manastira koje će se poštovati u narednim vekovima.
U samom početku, Hilandar nije imao više od 15 monaha, računajući i prvog igumana Metodija. Već šest godina kasnije, taj broj se popeo na 90 srpskih monaha.
Hilandar je Savinim tipikom zasnovan kao tzv. opštežiće, u kome monasi čine čvrstu zajednicu rada, trpeze i duhovnog života pod vođstvom igumana.
Savršen poredak
Ekonom je bio, posle igumana, najvažniji manastirski član, vrsta izvršnog upravnika. Ispod njega je stajao eklisijarh, a važno mesto imao je i dohijar koji je vodio računa o manastirskim finansijama. U svemu je vladao savršen poredak i poslušnost, da se ne izgube iz vida osnovni duhovni ciljevi života u manastirskoj zajednici, a to su "pobožnost, ljubav i jedinstvo".
Za hilandarskog monaha imalo je da bude od životnog značaja redovno pričešćivanje, pod nadzorom igumana ili naročitog duhovnika u svakodnevnom ispovedanju. Propisi o zajedničkoj trpezi, isto tako, imaju na umu više duhovnu korist od meditacije u slušanju pobožnih tekstova nego disciplinu obeda. Hilandar je imao da bude slobodan od carske vlasti.
Ta se njegova nezavisnost, na kojoj se veoma insistira u Hilandarskom tipiku, ogleda naročito u potpuno samostalnom biranju igumana. Igumana je biralo izborno telo u koje su ulazili ekonom, zatim eklisijarh, monah zadužen za službu u crkvi i 12 najstarijih monaha.
U hramu se novi iguman i birao i stoličio.
