Ide Ruja k'o oluja
Zatvorenici u manastiru Vojlovica svakodnevno su čitali režimski dnevnik "Novo vreme". Naročito su ih zanimali izveštaji sa ruskog fronta. Iako su Nemci te izveštaje doterivali, pametnim čitateljima je bilo jasno da okupator gubi i da se povlači.
Patrijarh Gavrilo Dožić i vladika Nikolaj bi obično pred ručak odlazili u sobu jeromonaha Vasilija i tu komentarisali stanje na ratištu.
Vasilije je obeležavao linije fronta na geografskoj karti. Čim bi Rusi bilo gde napredovali, Nikolaj bi radosno govorio: "Ide Ruja ko oluja!". Prekrstio je imena tri velika saveznička predsednika: Staljina u Čelikovića, Ruzvelta u Ružića, a Čerčila u Crkvenjakovića. "Svi smo se zaista radovali uspesima Rusa kao svojim, jer u njihovoj pobedi mi smo videli kraj našem zatvoru i čamovanju", piše profesor Jovan Velimirović, potonji vladika šabačko-valjevski u beleškama o vladici Nikolaju.
"Kada su Rusi potisli Nemce duboko u Ukrajinu, počeli su izražavati veće apetite. Vladika je rekao jednoga dana: "Bojim se da se Rusi neće znati umeriti na kraju rata i projaviti suviše velike apetite i time razdražiti Amerikance. A nije dobro imati Ameriku kao neprijatelja. Ovaj rat je samo trka za baze za novi rat. A novi rat biće rat za Aziju." Posle pokušaja sa generalom Milanom Nedićem, Nemci su nastojali više puta da patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja privole na saradnju. Jedanput mesečno u Vojlovicu je dolazio jedan visoki nemački oficir Majer, zadužen za verska pitanja, i razgovarao sa njima. Sve je ostalo bez uspeha. Nemci su onda odlučili da im se osvete. Rešili su da ih pošalju u zloglasni logor Dahau, gde su već bili zatvoreni najveći Hitlerovi protivnici.
