Tragom jedne novinarske priče (3): Dželati izgubili trofej
Sedlar Ismet je mirno nastavio svoj posao, bez drhtaja u prstima, vešto je baratao šilom i svojim čudnim iglama, provrazio konce i dovršavao zamišljeni vez. Ledeni muk je s vremena na vreme, rzanjem i frktanjem remetio samo besni vranac kao da je prozreo pakleni naum dželata da ubiju Ismeta kad dovrši vez, a domaćina kazne tako što će mu uzeti i sedlo i konja.
Kad je Ismet svezao i poslednji čvor, pogladio je sedlo i vez na njemu kao da miluje svoju poslednju rukotvorinu, a onda podigao pogled na dželate:
- De, bolan, privedi toga konja da vidimo kako mu sedlo i pusat pristaju - obratio se vođi zlotvora.
Pošto pomamni pastuv nije dao dželatima da mu priđu, glavni je naredio domaćinu da ga on zauzda i privede pred magazu. Ismet mu je nabacio sedlo, lagano pritegao kolan i kuskun, pritvrdio bisage i naprsno remenje, a onda se izmakao korak, dva i kratko uživao kako je sedlo lepo pristalo na leđima vilovitog hata.
Niko danas ne zna kako je dalje bilo. Jedni vele da je sedlar odjednom ispustio kroz zube neki samo njemu znani, jezivi zvižduk, koji je pomamio plahovitog konja, drugi da je, već pomamljenog i razjarenog vranca besprimetno ubo prikrivenom iglom u slabinu, tek on je odjednom vrisnuo, poskočio na zadnje noge, odgurnuo domaćina u stranu, istrgao mu uzdu iz ruku i u strelovitom galopu klisnuo preko livada na opšte zaprepašćenje dželata.
Jedan od njih kad se pribrao, kleknuo je i naperio pušku na vranca koji je zamicao kroz šljivike, kao od šale preskačući plotove i živice. Pucao je za njim dva ili tri puta da ga ubije i da s njega zguli makar sedlo zbog kojeg je svo jutro izdangubio. Kad je pomahnitali konj, zdrav i čitav, nestao iz vidokruga dželata, okomili su se na sedlara, koji je, ozarenog lica, osluškivao odjek vriske prekrasnog hata i sve slabiji tutanj njegovih kopita...
"U sedlu je sedjela sedlareva misao", piše Boško Pušonjić, "dok je na njegovom tijelu dželat iskaljivao još veću mržnju i bijes, što zbog prevare, što zbog izgubljenog trofeja. Jahala je duša sedlareva u sedlu i lećela kroz selo na Vrancu koga ni puščani metak nije mogao da pronađe. Letjela je u najljepšem sedlu koje je ikad ljudska ruka stvorila... "
Nisu na zlosretnog sedlara potrošili nijedan metak, radile su samo kame i bajoneti, kao da su krvnici samo tako mogli da iskale svoj bes i osvete se ovom nedužnom i dobroćudnom čoveku za podvalu, za izgubljeni plen i protraćeno vreme u njihovoj suludoj i bezumnoj raboti. Nikad se nije doznalo ko je i gde sahranio izmrcvareno i iskasapljeno telo sarača Ismeta. Ostao je da vekuje negde u Meljaku, bez groba i mramora, pomalo već kao mit i legenda, kao opomena da uvek mogu nadoći plime i smute u kojima ljudi izgube razum i zaborave da su ljudi.
Sudbina sedla
Mnogo godina posle Drugog svetskog rata i tog krvavog četničkog pira u Meljaku, juna 1942. godine, kad su zaklali nevinog pljevaljskog sarača Ismeta Hadžiosmanovića, neko je, da li baš taj nesrećni čovek pred čijom se kućom odigrala krvava drama, ili neko pred čijom je kućom zastao pomahnitali vranac i doneo posljednje sedlo sedlara Ismeta, predao sedlo Ismetovom sinu Hasanu. On ga je dugo držao u kući kao amajliju, a u nekoj prilici se u kući Cana Janićijevića, jednog od hroničara Pljevalja, sreo sa Boškom Pušonjićem i isprčao mu priču o ocu i njegovom sedlu. Danas niko ne zna kakva je bila konačna sudbina tog sedla. Po jednoj, možda i najverodostojnijoj verziji, Hasan je, kad je krenuo da seli iz Pljevalja u Titograd, sedlo predao nekom konjičkom muzeju, a svom prijatelju Canu Janićijeviću poklonio bisage, koje sada pomno čuva njegov sin Vlado.
- Ostala je tako njegova nesrećna Bisera da se sama rve sa dvoje nejake djece o vratu - kazuje dalje Radomir Matović.
- Nas već tada nije bilo u Pljevljima, izbjegli smo odmah poslije Pljevaljske bitke, i ne znam sigurno kako je bilo, ali, kako sam doznao i kako su mi kasnije pričali, nije ni ona dugo izdržala. Podlegla je mukama, gladi i bijedi koje donosi svaki rat, i ostalo joj dvoje siročadi na ulici.
