Tragom jedne novinarske priče (2): Poslednji majstorski vez
Negde u junu 1942. godine, nedugo pošto su partizanske jedinice iz Crne Gore odstupile u Bosnu i vlast na seoskim područjima, uz svesrdnu podršku Italijana, uzeli četnici, majstor Ismet Hadžiosmanović je jednog dana otišao kod nekog domaćina, Srbina iz Meljaka, da mu pravi sedlo.
Niko se danas više ne seća, ili zbog nečeg ne želi ni da se seti, ko je bio, kako se tačno zvao taj čovek na čiju se reč odazvao i prihvatio ponudu da nagizda sedlo za njegovog konja.Bilo kako bilo, tek Ismet je uzeo mere i počeo da sprema sedlo za pretilog hata.
Bio, vele, trogodak, pastuv, vranac bez biljega, koji se, nikome sem gazdi, nije dao ni gledati, a kamoli jahati. Znao domaćin, izgleda, da je došao crni vakat, da je nastupilo zlodoba u kojem se gleda i broji ko kakvu kapu nosi, šta je kome na glavi, a ne šta mu je u glavi, ko se kako krsti, a ne kakva mu je misao za čelom i želja u srcu.
Zaljubljenici u konje
Iako se više niko ne seća ko je Ismetu Hadžiosmanoviću naručio posao koji će se pokazati kobnim, svedok tih vremena, stari Risto Vuković, misli da je to mogao biti samo neko od Sandića, Zečevića ili Radovića iz Meljaka, jer su oni odvajkada bili binjadžije i veliki zaljubljenici u konje . Nisu brojali u domaćine onoga kome u štali nije rzao sedlenik, koji je služio samo za zor, da na njemu na kakvom godetu i svecu projaše selom ili na pazarnom danu kroz pljevaljsku čaršiju, da sa njim učestvuje na kakvim smotrama i trkama po vašarima.
Znao da je rizično da u kući drži "Turčina", pa Ismeta sklonio u magazu, gde je on po ceo dan, na miru, pravio sedlo i tananim koncima izvijao svoj čuveni vez kao da je znao da će mu to biti poslednji. Četnici su ipak nekako doznali za Ismeta, da u njihovom selu ima "nekrsti". Prošpijao neko od zlobnih i zavidljivih komšija, ljubomornih na domaćina i njegovog konja, ili mu, može biti, neko bio kivan i zato što je ljude delio samo na ljude i neljude i nije, svi su izgledi, krio svoju naklonost prema komunistima i njihovoj borbi.
Po prilici, neko je zapazio da u njegovoj magazi zadugo noću gori sveća, privukao se i kroz brvna spazio i poznao Ismeta kako zaneseno, kao da je sam na ovom poganom i zavađenom svetu, provrazi konce i veze ukrase na kestenjatoj koži sedla i bisaga. Sutradan po zori rupila četnička trojka na vrata i domaćinu nož pod grlo:
- A tako ti, veliki Srbine, pogansku vjeru i nekrst držišu u kući!
Zavrištala čeljad, zarzao i vranac na livadi ispred kuće i počeo kopitama da kopa zemlju kao da je i on naslutio zlu nameru neznanaca koji su brečali po kući i tražili od domaćina da im preda "baliju". Jedino se Ismet, izgleda, nije uzbuđivao. Poranio kao i svakog jutra čim je zora zabijeljela i latio se posla, nauman da tog dana dovrši sedlo i vrati se u varoš gladnoj i ratom preplašenoj porodici. Već je, po prilici, bio i trgao nekolike jutarnje i nije ni podigao glavu kad su tresnula vrata magaze i kad mu je vođa dželata upro bajonet u prsi i breknuo:
- A tu li si, nikakva vjero! Sad ćeš da vidiš kakva je naša vjera i kako mi krstimo...
Ostala dvojica njegovih pomagača zgrabili Ismeta za ramena i izvukli ga iz magaze. Dok su domaćin i njegova čeljad zapomagali i molili krvopije za sedlarov život, a vranac mahnito vrištao, propinjao se na zadnje noge i frktao na nos kao da je opazio čopor vukova, Ismet se mirno, bez ikakvog straha i grča u glasu, obratio vođi trojke, koji se već spremao da mu bajonet zarije u grudi:
- Polako, jarane, bolan, nije nikakva preša, niko nije utekao od smrti i za tamo niko nikad nije zadocnio. Pušti me da ovome dobrome čoeku završim posao, platio je pošteno, neće to dugo, pa poslije kako ti je drago...
Dželatu je odjednom klonula puška. Neko vreme je posmatrao žrtvu, a onda onoj dvojici pajtaša naredio da iz magaze iznesu nedovršeno sedlo i Ismetov pribor i puste ga da dovrši sedlo.
"Za divno čudo", piše Boško Pušonjić, "dželat se odmakao nekoliko koraka od njega, sjeo na travu, ne skidajući uperenu pušku i oči sa čudnog čovjeka što veze sedlo. Izvadio bi povremeno flašicu rakije iz unutrašnjeg džepa i nategao, motreći na sedlara. Ne vjerujem da je tuđin imao toliko srca da ga je mogla molba jednog bijednog sedlara u srce dirnuti, ne vjerujem da ga je toliko začudila neshvatljiva ludost onog čovjeka što za život ne moli, već samo za koji trenutak vremena da vez svoj dovrši. Biće da je i dželat poželio da takvo sedlo sa sobom ponese pošto sedlara ubije..."
