Tragom jedne novinarske priče (1): Sedlar iz Pljevalja
Pre ravno četrdeset godina, na konkursku sarajevskog "Oslobođenja" za kratku priču, jednu od nagrada koja nosi ime nobelovca Iva Andrića dobio je Boško Pušonjić, poznati reporter "Politike", pesnik i putopisac. Nagrađen je za priču pod naslovom "Sedlo u kući", koja je malo potom i objavljena u tom bosansko-hercegovačkom dnevniku, a kasnije i u knjizi "Neuništivi narod", zbirci Pušonjićevih tekstova, koju su posmrtno objavili njegovi prijatelji iz Prijepolja.
Iako se iz priče to jasno ne vidi, mnogi Pljevljaci, ljudi iz Pušonjićevog rodnog kraja, brzo i jasno su već tada prepoznali da je priča motivisana jednim istinitim događajem sa ovih prostora, jednim slučajem iz zlovakta Drugog svetskog rata, koji je i u gradu pod Ljubišnjom i ovom delu Sandžaka ostavio duboke, krvave tragove i nebrojene, nikad izvidane rane.
Iz pepela zaborava, iz tmuša prošlosti od pre više od 70 godina, ovih dana su izronili podaci, vaskrsla sećanja i činjenice koji ubedljivo dokazuju i neporecivo potvrđuju da se priča zaista zasniva na stvarnom događaju.
Ismet Hadžiosmanović, iz tada sirotinjskog perifernog pljevaljskog naselja Ševari, podno Balibegovog brda, na putu prema rudniku Šuplja stijena, bio je, ako ne jedini, a ono svakako najpoznatiji i najpriznatiji sarač u ovim krajevima. Njegova sedla, njegove uzde i druga orma za konje, bili su poznati ne samo u Pljevljima.
Dar od prirode
Niko se više ne seća kad je i gde Ismet naučio sedlarski zanat. Da li je uopšte i išao u neku školu za sarača, ili je to bio talenat kao i za sve drugo što se radi srcem i s ljubavlju, sa uživanjem i željom da svaka nova rukotvorina bude bolja i lepša od one prethodne.
Njegov vez i drugi ukrasi, binjadžije i meraklije su prepoznavali i daleko izvan pljevaljskog kraja, iako nije ostavljao nikakav posebni majstorski beleg na svojim rukotvorinama. Za njegovu robu su se grabili i nisu pitali za cenu samo ako bi se sa njom pojavio na pazarnom danu u Pljevljima ili na kakvom vašaru diljem Sandžaka.
- Pamtim ga dakako - veli devedesetogodišnji Risto Vuković, poznati prvoborac iz ovoga kraja, koji živi u Beogradu.
- Ko u Pljevljima onoga doba nije poznavao Ismeta sedlara? I ne samo oni koji su voljeli i držali konje i takmičili se ko će imati i ljepši pusat i opremu za njih. Bio je izuzetan majstor svoga zanata, ali i bekrija i meraklija, onaj fini, pošteni i nenametljivi, čovjek koji je uživao i u svom neobičnom poslu i u društvu uz čašicu...
I Vuković i svi drugi retki koji ga još pamte kažu da se nikad nije pogađao sa onima kojima je pravio sedla i drugu opremu. Voleo je da se nastani kod domaćina koji je naručio sedlo. Važno je bilo da ga taj domaćinski dočeka, da su mu do ruke vazda puna čašica i meze. A kad je posao bio gotov, cenu je određivao domaćin, već prema tome kako je i koliko bio zadovoljan urađenim. I nikad se, kažu, nije desilo da preporekne domaćinovu ili da se kasnije nekome požali da ga je zakinuo čak i ako je ko zloupotrebio njegovu dobrotu:
- Bili smo komšije u Ševarima - seća se osamdesetdvogodišnji Radomir Matović, jedan od najmlađih boraca i učesnika Narodnooslobodilačkog rata iz pljevaljskog kraja, poznati privrednik i neumorni aktivista i kulturni poslenik, autor dve knjige sećanja u kojima je osvetlio upravo taj mrak Drugog svetskog rata i stradanja u pljevaljskom srezu.
- On je, kako mi se čini, bio 1906. godište. Bio je oženjen Biserom, sestrom Aljka Alijagića, koji je takođe bio sedlar kao i zet mu Ismet. Imali su dva sina, Hasana i Muja. Hasan je bio stariji od mene, možda dvije godine, a Mujo otprilike toliko mlađi. Bila je to ona časna i čestita varoška sirotinja. Ismet se bavio svojim zanatom, ali je volio da popije, pa je teret održanja porodice ipak ponajviše nosila stamena i uporna Bisera, koja je, pored ostalog, bila i izvanredna tkalja...
