Srpske princeze kroz istoriju (5): Sultanija Mara pomaže otadžbini

Đurađ Branković, poslednji vladajući srpski despot, očajnički se trudio da pred nadirućim Osmanlijama poboljša položaj svoje zemlje. To je činio svim diplomatskim sredstvima svog doba, pa tako i brakovima svojih kćeri.

Mara Branković

Mlađu kćerku Katarinu udao je 1433. za grofa Ulriha Drugog Celjskog, rođaka moćnog ugarskog kralja Žigmunda, od kojeg je takođe u dobroj meri zavisila sudbina Srbije.

Celjski je bio jedan od najbogatijih evropskih feudalaca. On je, rame uz rame sa vojskom svog tasta, kao i slavnog mađarskog plemića Janoša Hunjadija, u našoj narodnoj poeziji poznatog kao Sibinjanin Janko, ratovao protiv Turaka u Srbiji.

Međutim, sticajem okolnosti i političkih previranja, grofa Ulriha su u Beogradu 1456. ubili upravo Hunjadijevi ljudi. Đurađev zet sa Katarinom nije imao muških potomaka, pa se njegova loza ugasila.

Stariju kći Maru despot Đurađ Branković dao je u harem sultana Murata Drugog. Maru su do Jedrena otpratila braća Grgur i Stefan, baš kao što su nekoliko decenija ranije prvu sultanovu nevestu Srpkinju, kneginju Oliveru Hrebeljanović, otpratila braća Stefan i Vuk. Našavši se uz osmanskog vladara, i Mara je svesrdno pomagala svojoj otadžbini. Često je posredovala u pregovorima između Murata i Đurđa. Ipak, njen uticaj nije bio onoliki koliki je imala Olivera.

Štaviše, novija istraživanja kažu da je moguće da sultan i mlada despotica nikada stvarno nisu podelili postelju. Za to postoje dva objašnjenja. Jedno leži u činjenici da Mara nije pristala da pređe u islam, što je bi prošlo kod verski popustljivijeg Bajazita, ali ne i kod tvrdokornog muhamedanca Murata.

Drugi istoričari tvrde da je glavni razlog to što je Murat Drugi zapravo bio više naklonjen dečacima nego ženama, iako je sa njima imao potomstvo. Umro je 1451. od srčane kapi, izazvane prečestim pijanstvima. Marin uticaj na Carigrad je ojačao tek kada se posle Muratove smrti vratila u Srbiju. Naime, prestolonaslednik, Muratov sin Mehmed Drugi Osvajač i poznati rušitelj Vizantije, bio je svojoj srpskoj maćehi veoma naklonjen. Njega je Mara odgajala i vaspitavala tako da ju je čuveni sultan čak nazivao majkom.

Najstarija kći despota Lazara Brankovića zvala se Jelena ili Jelača. Ona se 1459. godine udala za sina bosanskog kralja Stefana Tomaševića, sina bosanskog kralja Stefana Tomaša. Stefan je tako postao, bar po tituli, poslednji srpski despot, od marta do juna 1459, kada je u osmanske ruke pala i srpska prestonica Smederevo. Potom je bio i poslednji kralj Bosne, sve dok ga 1463. Turci nisu zarobili i pogubili u Ključu.