Vitez kao provodadžija

Stvarajući državu u nemirnom srednjem veku, neki od najmoćnijih srpskih vladara su svoj život radije poveravali najamnicima iz Evrope nego domaćoj gardi. Strani plaćenici su važili za vrhunske ratnike, vitezovi kojima su mač i štit bili i profesija i ambicija, ali to nije bio jedini razlog za njihovo upošljavanje. Na srpskom dvoru se stalno strahovalo od zavera i izdaja koje su vrebale sa svih strana, čak i od članova iste dinastije.

Kada je 1331. na vlast došao Stefan Dušan Nemanjić i to tako što je svrgao sopstvenog oca, kralja Stefana Dečanskog, odmah je primio nekoliko stotina nemačkih najamnika. Srbi su ih nazivali Alamanima, vizantijski izvori Germanima, a zapadnjaci Tevtoncima.

Zapovednik tih vojnika u vladarskoj službi bio je čovek po imenu Palman Braht. Poreklom iz Austrije, ovaj prekaljeni vitez će dobiti važnu ulogu u ratnim zbivanjima u Srbiji, a svom poslodavcu će ostati veran sve do njegove smrti.

Detinjstvo i mladost Palman je proveo na očevom dvoru u Štajerskoj. U 13. godini postao je dvorodržica, paž. Već od malena se opredelio za vojničku karijeru kako bi stekao samopouzdanje, jer je rođen sa deformacijom poznatom kao dvostruka zečja usna. U 16. godini je kod Hajnriha od Istrije započeo vitešku službu i tu ostao sve do 1310, kada ga je očeva smrt vratila u Štajersku. Stupio je u službu kneza od Austrije, i on ga je venčanju svoje kćerke proglasio za viteza.

U 27. godini Palman se zaljubio u groficu iz svoje domovine i zbog nje je otišao u Veneciju na operaciju zečje usne, ali mu ljubav ni posle toga nije bila uzvraćena. Zato se narednih godina posvetio turnirima širom Nemačkog carstva i u borbama izgubio prst. Kako ni posle toliko dokaza ljubavi nije uspeo da osvoji groficu, Palman je krenuo na put u Svetu zemlju da se bori kao krstaš, ali se 1331. predomislio.

Prolazeći kroz Zetu i Primorje, stupio je u vezu sa Dubrovčanima, koji su održavali jake trgovačke i diplomatske veze sa srpskim dvorom, i oni su ga preporučili Dušanu. U novoj službi je dobio titulu kapetana Alemanske garde, koju je sastavio od svojih saputnika. Bilo mu je tada oko 40 godina. Vrlo brzo po dolasku na dvor, Austrijanac je stekao puno kraljevo poverenje i tokom celog svog boravka pominje se u dokumentima kao "znamenita ličnost". Pošto je Palman pre svega bio ratnik,

najveći doprinos je dao u vojnim poslovima. Pod njegovom neposrednom komandom i obukom bilo je oko 300 teško oklopljenih konjanika. Odmah se dokazao u boju na Porodimlji, posle koga je Dušan proglašen za kralja Srbije.

Nemački najamnici pod vođstvom Palmanovog sestrića Georga poslati su sa srpskog dvora da uguše pobunu zetskog vojvode Bogoja i arbanaskog kneza Dimitrija Sume, odakle su se vratili kao pobednici. Jovan Kantakuzin, vizantijski car i vojskovođa, a u monaštvu istoričar, u svojim memoarima je pisao i o tim Dušanovim ratnicima. Najamnici su, kao i današnji profesionalci, stalno bili na okupu, živeli u naročitim naseljima, nekim vrstama kasarne, i u svakom trenutku bili spremni da se dignu na oružje. Kako im je vojska bila zanimanje, nisu radili ništa drugo nego su, baš kao gladijatori u antici, stalno usavršavali svoje veštine sa oružjem.

U proleće 1336. Palman je kao poverljiv čovek srpskog kralja preko Dubrovnika u Srbiju dopratio jedno poslanstvo vojvode, hercoga Otona Habzburškog, vladara Austrije. Pošto su to bili njegovi zemljaci, austrijski vitez im je bio i vodič i tumač. Sa istim poslanstvom Palman je bio desna ruka Dušanu i u nekim intimnim, veoma osetljivim poslovima. Srpski car je tada već četiri godine bio oženjen Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra, ali, i pored dobrog braka, Jelena nije mogla da mu rodi naslednika. Pošto su se njih dvoje sporazumno dogovorili da Dušan pronađe drugu ženu, izbor je pao na Jelisavetu, Otonovu sinovicu i kći nemačkog cara Fridriha Lepog Habzburga.

Palman je odabran da vodi pregovore jer je jedini na srpskom dvoru tečno govorio nemački jezik. Odmah je otputovao u Austriju. Do venčanja nije došlo, jer je kneginjica Jelisaveta naprasno umrla. Zli jezici su govorili da se na smrt preplašila od udaje "u jednu varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tuđe vere i već ženjena". Poslanstvo se vratilo u Srbiju nezavršenog posla. Posle ovog događaja Jelena je vrlo brzo zatrudnela i rodila Uroša, poslednjeg srpskog cara.