Srpske sestre su naša braća

U politici se Nikola Pašić smatrao mudrim, staloženim i upornim političarem. Govorio je: "Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo". Ipak, dobijao je on na svoj račun mnoge i raznovrsne kritike.

Novinar Pera Todorović, nekadašnji saborac iz Radikalne stranke, ovako ga je opisao: "Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima".

Veliki srpski prijatelj švajcarski lekar Arčibald Rajs u svojoj čuvenoj knjizi "Čujte Srbi!" pozabavio se i Pašićem, pa je primetio i to, da je veliki srpski državnik tokom decenija u politici postao bogataš: "Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji. Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više". Rajs je zamerio Pašiću i na prevelikoj popustljivosti prema sinu Radetu koji je, uz lekarsko uverenje, bio oslobođen ratovanja na Balkanu, a onda bančio po Parizu.

Lav Trocki

Pred Balkanske ratove 1912. i 1913. u Beograd je, kao dopisnik Kijevskih novina, došao Lav Davidovič Bronštajn, poznatiji kao Lav Trocki, kasniji osnivač Crvene armije i smrtni neprijatelj Staljina. Odseo je u hotelu Moskva i ostao je u srpskoj prestonici sve do početka Prvog svetskog rata, a o vođi radikala i vlade zapisao: "Pašić je lišen govorničkog sjaja i talenta. Ali, o tome, kao i o svemu u Srbiji, postoje bar dva mišljenja. Jedni veruju da je sam Gospod Bog lišio Pašića tog dara. Većina Srba, međutim, misli da je ovo sračunata Pašićeva poza".

Srbi su u Prvom balkanskom ratu 1912. oslobodili Makedoniju turskog ropstva. Za razliku od sina, Pašić je odmah obukao vojničku uniformu. U oslobođenom Skoplju je susreo Velizara Jankovića, ministra privrede i upitao ga: "Ovaj, ti li si, deme?". Velizar mu je odgovorio: "Ja sam". Pašić mu je objasnio: "Ovaj, jeste, znaš, ja obukao uniformu, pa ne mogu da te poznam".

Slobodne skopske ulice je ispunila svetina, pa se i Pašić zadesio u jednoj ogromnoj gomili naroda. Pored njega je stajalo desetak hodža, i taman kada je krenuo da porazgovara sa njima, prišao mu je jedan njegov sekretar i nešto mu šapnuo. "Ovaj, dobro, sad ću ja doći, samo da se pitam sa ovim našim novim sugrađanskim popovima", reče Pašić pokazujući na hodže.

Bitkama za Kumanovo i Bitolj izvojevana je konačna pobeda, ali tu nije bio kraj nesrećama. U Bitolju se dogodila velika ekspolozija. Dotrčao do Pašića ministar inostranih dela dr Miroslav Jovanović i saopštio mu: "Gospodine predsedniče, sada baš stiže vest da se dogodila užasna nesreća! Tamo je upaljena municija, eksplozija je užasna, šteta ogromna, a i žrtava ima mnogo". Pašić ga je posavetovao: "E, ovaj, znaš, nije dobro, nego, ovaj, znaš, naredite da bega od eksploziju daleko, pa ćemo posle videti ko je poginuo, pa da mu se pomogne".

Ađutant ministra vojnog Radeta Vojovića bio je Vukašin Janković i on je došao u Bitolj sa članovima vlade. U jednom zgodnom času prišao je premijeru Pašiću da bi se sa njim upoznao: "Gospodine predsedniče, dozvolite da vam se predstavim: ja sam artiljerijski major, ađutant ministra vojnog, Vukašin Janković". Pašić ga ovlaš pogleda i odvrati: - "Pa, ovaj, kaži ti to ministru vojnom"...

Balkanski ratovi su završeni i na red je došla obnova i izgradnja oslobođenih područja. U taj posao se uključilo i Kolo srpskih sestara, pa se nekoliko članica pojavilo kod Pašića da ga moli za pomoć oko oporavka neke crkve u Makedoniji. Pašić ih je dočekao rečima: "Ovaj, jeste, onaj, srpske sestre su naša braća iz humanitarnih poslova za propagandu i ovaj, onaj, treba da rade solidarno, a ne da se cepaju..." Jednog dana došao je Pašiću i Bora, sin političara Jaše Prodanovića, da moli za nekakvo zaposlenjce, da ne bude mnogo teško, ali da je lepo plaćeno. "Ovaj, kako se ti zoveš?", upita ga Pašić. "Ja sam Bora Prodanović", odgovori on. "A, ovaj ti si Jašin, je li", upita ga Pašić. "Jesam", odgovori Bora. Pašić malko zastade pa će opet: "A ti nisi onaj što si poginuo". "Nisam ja poginuo još ni jednom", odgovori mu Bora. "A, jeste, ti si još mlad. Ima vreme i za tebe i moga Radu... Vi ste dobra deca", reče Pašić.