Može da bidne, ne mora da znači

Nikola Pašić bio je rođeni Zaječarac, sin sitnog trgovca i unuk pekara, ali su mu neprijatelji kasnije pripisivali da je, u stvari, Bugarin. Svetlost dana je ugledao 1845. godine i još kao odličan učenik pokazivao veliku želju da se izdigne od svog skromnog porekla i siromašnog kraja u kome je odrastao. Postao je jedan od najvećih državnika na Balkanu, a politikom bavio više od pola veka u tri države - Kneževini i Kraljevini Srbiji i u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Pošto je završio Tehnički fakultet u Beogradu kao jedan od najboljih studenata, vlada ga je uputila na školovanje u Cirih. Tu je stekao diplomu prestižne Politehničke škole, a kad se vratio u Srbiju, iako po obrazovanju inženjer, najmanje se bavio strukom.

Posle mladalačke opčinjenosti socijalizmom i revolucijom, pošto se u Švajcarskoj upoznao sa Svetozarom Markovićem, u zrelim godinama je bio borac za parlamentarnu demokratiju, da bi pred kraj karijere postao konzervativac.

Vodio je Radikalnu stranku od osnivanja do smrti.

Dok su vladali Obrenovići, uglavnom im je bio opozicija, mada je prvi put postao predsednik vlade u vreme kralja Aleksandra. U doba Karađorđevića radikali su uvek bili na vlasti. Sa kraljem Petrom je Pašić bio čak u prisnim odnosima.

Politički život Nikole Pašića ličio je na avanturistički roman. Zbog pokretanja Timočke bune osuđen je na smrt, ali je pobegao u Bugarsku. Potom je robijao zbog uvrede kralja Milana i učešća u Ivanjdanskom atentatu, ali je bio i gradonačelnik Beograda, predsednik Narodne skupštine, pregovarač na Mirovnoj konferenciji u Parizu posle Prvog svetskog rata i predsednik vlade s najdužim ukupnim mandatom. Posle propasti carske Rusije iz srpstva je prešao u jugoslovenstvo i odigrao vodeću ulogu u obrazovanju Kraljevine SHS.

Narod mu je dao nadimak Baja, a kako on nikada nije naučio pravilno da govori srpski jezik, i to je bilo dovoljno da mu se prikači bugarsko poreklo. Služio se izrazima beogradske pijace kao što su "čoveci", "radu", "volu", a glavna uzrečica mu je bila "ovaj", i to su protivnici radikala, naprednjaci i liberali iz visokih intelektualnih krugova često uzimali kao oružje protiv njega.

Pašić je tri puta izdao svoju stranku, ali to nije smetalo njegovim pristašama da kažu: "Zna Baja šta radi." Oni drugi su, pak, gunđali: "Baja jedno kaže, drugo misli, a treće uradi!" Niko se na političkoj sceni nije održao tako dugo kao Pašić.

Malo koji političar se tim zanatom bavio u tako smutna i teška vremena, uz tako mnogo političkih neprijatelja. Zato je nakupio dosta kritičara, naročito na račun njegovog učinka u državnim poslovima, pa je novinar i revolucionar Otokar Keršovani smatrao: "Pašićevo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega."

A satiričaru Radoju Domanoviću je poslužio kao nadahnuće za jednu od najboljih pripovedaka srpske književnosti "Vođu", u kojoj narod ide za "mudrim" starcem koji ćuti, sve dok svi ne popadaju u ponor i tek tada otkriju da je vođa - slep. Iako su za njim ostale brojne anegdote, Pašićeva ćutljivost je ostala legendarna. Nije bio blistav govornik, ali se mnoge njegove misli i danas navode gotovo kao narodne umotvorine. Tako jedna njegova uzrečica: "Može da bidne, ne mora da znači" mnogima služi da opišu tipičnu, lukavu crtu srpskog karaktera. I kad je govorio i kad je ćutao, to se proučavalo, i sa svih strana premeravalo.

Samo su lakomisleni olako prelazili preko onog što im je govorio stari lisac, koji je srpsku vladu predvodio u nekim od najtežih razdoblja zemlje. Prilikom jednog zasedanja Narodne skupštine, on je, iznerviran, mimo svog običaja upotrebio neke jače reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio: "Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!" Baja je odgovorio: "Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledson!"