Video Alija šta jede kadija

Šale koje su se prenosile od usta do usta porobljenim narodima na Balkanu pomagale su da prebrode očajnu svakodnevicu i podsmehnu se svojim osvajačima, pa i samima sebi.

Već su prvi srpski šaljivi listovi, objavljivani u 19. veku u Novom Sadu, prikupljali i ovu vrstu narodnog blaga, a tako se nastavilo i kasnije, preko Save i Dunava, zahvaljujući uredniku lista "Satir" Brani Cvetkoviću i nenadmašnom komediografu i novinaru Branislavu Nušiću, koji se u svom šaljivom izdanju potpisivao kao Ben Akiba.

Tako je ostalo zabeleženo da je jedan Era uzdisao: "Ala je lepo kad se udrobi pogača u mleko"! Upitao ga je prijatelj odakle on to zna. Odgovorio je: "Video naš Alija šta jede kadija, pa i meni pričao." Nešto kasnije, a i dalje, preko Drine, pitali Hasinog najboljeg druga: "Bolan, Mujo, jesi l' čuo da je Haso upao u kazan pun rakije?" Mujo je upitao: "A je li se mnogo mučio?" Stigao je odgovor: "Pojma nemam. Znam samo da je triput izlazio na meze!"

Otkad age i begovi više nisu bili opšte nadahnuće za mnoge stvari, pa i za viceve, prešlo se na domaće gazde. Tako je jedan imućniji palančanin odlučio da napravi gozbu za sve svoje ljude, pa se nije odrekao samo jedne krmače, nego je potukao skoro ceo obor. Na večeru je pozvao i gospodina beležnika i samo njega je stalno nutkao da jede. "Ta, mani me se, čoveče božji", dosadi najzad beležniku. "Što ne nudiš i ostale, nisam samo ja tu." Gazda mu je rekao: "Man'te vi njih, gospodine. Oni imaju pameti, pa se i sami služe!"

Srpska deca su se odmalena učila da je hrana dar od boga, otuda i ova šala. Učitelj je upitao Ostoju zašto se pre ručka molimo bogu. On mu je odgovorio: "Da bi se čorba malo o'ladila."

Prevari se jednom seoska učiteljica pa upita đaka: "Mito, šta si danas ručao?" Dete odgovorilo: "Pasulj!" "A, juče, a prekjuče", zainatila se mlada učiteljica. "Opet pasulj!" "Pobogu, dete, pa vi svaki dan jedete samo pasulj! "Đak je odgovorio: "Nego šta, učiteljice, kad imamo!"

Kad je o blagoutrobiju reč, najveće srpske štediše Piroćanci umeju da naprave vic i na svoj račun. Među njima se, recimo, rado prepričavalo kada je ugostio Piroćanac prijatelja, ali sam ništa da stavi u usta. Pitali ga što i on ne jede, a on iskreno odvratio: "Ja se jedem iznutra!"

U Pirotu je kružila i jedna crnohumorna priča, kada je učitelj pitao sinčića nezaposlenog radnika iz ciganske mahale: "Koji je naš najveći praznik"? "Zadušnice". Kada ga je učitelj upitao zašto, dečak je odgovorio: "Zato što me na taj dan mama vodi na groblje, pa se tamo sit najedem."

Neki su još u vreme Borisava Stankovića, pisca koji je u dušu poznavao ne samo svoje Vranje nego i kafanske dogodovštine, pokušavali da stvore takmace Piroćancima, pa izmislili Vranjance. A ovi pitomi likovi iz Stankovićevih dela nisu hteli da se upuštaju u nadmetanje, nego je kod njih štedljivost dolazila nekako spontano, više šeretski, i to baš najviše u kafani.

Tako se nekada davno prepričavalo da se jedan Vranjanac bez dinara u džepu najeo i napio u kafani, a onda došao konobar i počeo da mu se žali kako je neki bezobrazni gost svašta jeo i pio i na kraju ga ubedio da je sve platio. A ovaj gost Vranjanac jedva dočekao da se i sam ogrebe, pa je sa razumevanjem saslušao momka, zažalio slučaj i - zatražio i kusur!

Kada se govori o hrani, počasno mesto zaslužuje najveći srpski gurman, onaj dobričina sa nakrivljenom šubarom, opaklijom na leđima i u širokim gaćama. To je dragi Lala, koji je isprva bio iz Banata, a posle u šalama ni odatle, ni iz Srema, ni iz Bačke, nego od svuda iz Vojvodine. Za njega se govorilo: kad se prejede, on mora i da prepije, jer on tako shvata higijenu - kako bi inače očistio creva? Takav jedan Lala budi se u ponoć, pa će nežno ženi: "Kato, Kato, zlato"! Budi se i žena, sva ustreptala i u slatkom iščekivanju, a Lala će: "Kato, zlato, sutra sos od mirođije"! Posle toga se okrenuo na drugu stranu i nastavio da spava. E, a kada je došao u posetu Lali neki gost, koga nisu hteli da puste kući dok ne ruča, branio se ovaj da je već ručao, pa najzad pristade, ali samo da - čalabrcne. To je tako temeljno uradio da na kraju ukućanima gotovo ništa ne ostade. Kad je gost polazio kući, domaćin ga, reda radi, pozva da dođe ponovo, ali iz opreza dodade:"Samo da kod kuće prvo čalabrcneš, pa posle kod nas da ručaš!"

Zbog ovakvih gastronomskih okolnosti, a to se u Vojvodini gotovo po pravilu završava krcatom i masnom trpezom, najbliži saradnik začetnika humorističkih listova Jovana Jovanovića Zmaja, dežurno gunđalo Ilija Ognjanović Abukazem je još u 19. veku dao ovakav Lalin životopis: "Rodio se. Tovio se. Šlog ga strefio."