Tortura nad Svetozarom Markovićem
Svetozar Marković je januara 1874. uhapšen zbog svojih članaka u novinama. Kako se u to vreme smatralo da su novinari lica bez zanimanja i stalnog prebivališta, gotovo kao skitnice, u istražnom zatvroru se prema njemu postupalo bezobzirno.
Državni tužilac je prvom srpskom socijalisti stavio u teret da "podražuje duh revolucionarni protiv vladaoca, i poziva narod na bunu protiv svog vladaoca", a sud ga je osudio na devet meseci zatvora.
Robiju je Svetozar Marković izdržao i pored strašnih uslova, ali mu je zdravlje bilo toliko narušeno da je ubrzo posle izlaska umro.
List "Javnost" se ugasio i to ne zbog smrti osnivača nego uprkos njoj: čim je sahranio glavnog urednika i osnivača, ministar policije Aćim Čumić je potegao član zakona o štampi koji je vlastima dozvoljavao da zabrane list posle nekoliko opomena. Tako se i u "Javnosti" pronašlo dovoljno nepodobnosti za katanac, što i nije bilo teško u slučaju opozicione štampe.
U postupanju vlasti prema Markoviću najviše pažnje je privuklo ponašanje ministra Čumića. On je, dok je još bio opozicionar, sa Markovićevim rođenim bratom Jevremom potpisao jedan politički program koji je bio veoma sličan programu kakav je kasnije donosila "Javnost" dok je nije zabranio. Iako se, čim je postao ministar, zalagao za slobodu štampe, Čumić je prema zatočenom socijalisti pokazao staru policijsku surovost i samovolju.
Kada je Marković, već bolestan, napisao molbu da bude pušten na lečenje ili bar u zatvorsku bolnicu, molba je odbijena i pored toga što su to isto tražili i lekari. Od Čumića je, naime, sam knez Milan Obrenović zahtevao da se sa Svetozarom Markovićem najstrože postupa, što je prvi policajac Srbije shvatio kao najveću obavezu. Tako je, naočigled srpske javnosti, Aćim Čumić, nekadašnji najgrlatiji opozicionar, prešao put od žestokog kritičara vlade kneza Milana Obrenovića do njegovog najodanijeg čoveka.
