Pobedili u borbi za život
Polovinom marta 2000. godine "Vesti" su objavile rubriku o trostrukoj sreći koja je tada obasjala porodicu Preradović iz nemačkog Kelna. Jer, 13. marta, te godine svet su ugledali, i to ovim redom u razmaku od tri minuta, mališani Danijel, Dejan i Marina. Trojke su retkost, a kad se dese još i Srbima daleko od rodne grude, bili su atrakcija koju "Vesti" - i tada i sada najtiražniji dnevnik dijaspore - nisu smele "da zaobiđu". Ove godine postali su punoletni i tim smo povodom, dakle punih 18 godina kasnije, zakucali na vrata njihove kuće u Kelnu.
Mislili smo - dok nam je širom vrata njihovog doma otvarala nasmejana majka Slađana Preradović (45), sa kojom smo ugovarali ovaj susret - zabeležićemo još jednu priču o lepotama, ali i teškoćama koje donose život, nega i briga o troje dece potpuno istog uzrasta pod jednim krovom. Ali, dramu koja je ova porodica preživela prethodnih godina, ni u kom slučaju nismo očekivali. Pred vama je priča o borbi za život sa srećnim krajem!
Susret sa Preradovićima ugovarali smo danima, jer mami Slađani nije bilo lako da sve svoje ukućane okupi na istom mestu.
- Odrasli su, imaju svoje živote, brojne obaveze i privatne i školske, a morala sam prvo da vidim da li uopšte hoće da budu opet u novinama, ništa više ne mogu da im naredim - kroz smeh nam priča Slađana dok nas smešta u dnevni boravak sa pogledom na lepo uređenu baštu.
Prvo upoznajemo Marinu, lepu devojku, duge smeđe kose, neposrednog i iskrenog osmeha, a uskoro nam se pridružuju i njena braća - Danijel i Dejan. Obojica "zabradatili", na glavama im bejzbol kape kakve često ovde nose mladići njihovih godina, ali i muzičari reperi koje, kasnije smo saznali, obojica najviše slušaju. Nisu baš razgovorljivi, kao i većina njihovih vršnjaka, pa reč preuzima njihova majka.
Četiri godine kao ružan san
- Najviše smo sa Dejanom, da tako kažem, imali "problema" da se za vas danas okupimo kod kuće. On se školuje u internatu u Esenu, gradu 80-tak kilometara udaljenom od Kelna. Tamo je radnim danima i dolazi kući samo za vikend, a nekad ni tada, kao prethodnog vikenda kad je sa školom išao na izlet - priča nam Slađana, dok majčinskim pogledom punim ljubavi i razumevanja prosto miluje svoju decu.
- To je specijalna škola za decu i mlade sa teškim oštećenjem sluha - nastavlja priču Slađana i videvši na našem licu znak pitanja, počinje dramatičnu priču koja je odredila njen, ali i život njene dece.
- Dejan je izgubio sluh i to je posledica hemioterapija kojima je bio izložen u najranijem detinjstvu, praktično samo šest meseci nakon što sam ih carskim rezom donela na svet - priseća se Slađana tih za nju najtežih godina života.
Rado idu kod babe i dede
Danijel, Dejan i Marina malo pričaju, ali kažu da su veoma vezani za baku i dedu s majčine strane. Deda Staniša (70) i baka Koviljka (67) su i sami bili gastarbajteri i godinama teško i mnogo radili da obezbede udoban život svojoj deci. Posle penzionisanja vreme uglavnom provode u svojoj kući u rodnom selu Štrpci kod Prnjavora, gde okruženi prirodom i domaćim životinjama najviše i vole da dočekaju i ugoste svoje unuke.
- Moji roditelji su mi tih prvih godina posle porođaja bili najveća podrška i pomoć i bez njih ni sama ne znam kako bih izašla na kraj s nedaćama koje su nas snašle. Tih prvih godina praktično su i odgajali Danijela i Marinu, jer pritisnuta obavezama nisam stizala. Sada, kada su odrasli i sami idu u Štrpce, evo Marina će Đurđevdan da proslavi s bakom i dedom - kaže mama Slađana.
- Da, hemioterapija, nažalost, može da znači samo najgore: Dejanu je šest meseci posle rođenja na rutinskom pregledu, na koje sam ih sve vodila, dijagnostikovan neuroblastom, potencijalno smrtonosan karcinom koji je u njegovom slučaju već imao i metastaze. Ni sada ne znam, kad se osvrnem unazad, kako su mi prošle te prve četiri godine njihovih života. Možda je najbolje reći kao neki ružan san iz kog sam se probudila tek kada se Dejan izborio s teškom bolešću. To nije obeležilo samo njegovu najraniju mladost i detinjstvo, već i njegovih sestre i brata. Okupirana svakadnevnom borbom za njegovo zdravlje i život, nisam mogla da im se posvetim koliko sam htela i želela i samo se nadam da sam to uspela da nadoknadim u godinama koje su došle i prošle - ispoveda se "Vestima" ova hrabra žena na čijem se mladolikom licu ne vide muke kroz koje je tada prošla i koje potpuno shvataju i razumeju samo oni koji su i sami roditelji.
Predvodi napad Kelna
Danijel, Dejan i Marina su godinama uspešno trenirali fudbal. I dok su braća odustala kad su napunila 14 godina, Marina i danas vredno trenira i ima stalno mesto u ekipi TUS Keln.
- Treniram dva puta sedmično, a nedeljom su utakmice. Igram uglavnom u napadu, a moja se ekipa trenutno takmiči u Krajs ligi i nadamo se da ćemo ove godine izboriti viši plasman - hvali se Marina.
Carinik, pedagog, programer
Najvažnije od svega je da je Dejan danas dobro i da od teške bolesti od koje je lečen dugo godina nema ni traga. Doduše, i dalje redovno kontrološe zdravlje, ali sve ređe, obično su to sada detaljni pregledi, jednom ili dva puta godišnje.
Poverava nam Dejan da ima devojku, zove se Džane (17), poreklom je i Sirije, zajedno su išli u školu u Kelnu. Sada su dosta razdvojeni, jer je on u internatu u Esenu, pa će videti da li će ljubav "preživeti" kilometre koje ih dele.
Posao u operacionoj sali
Primetili smo da se Slađana, dok je govorila o teškoj bolesti sina Dejana, veoma vešto služila medicinskom terminologojom što, doduše, nauče mnogi roditelji koji se nađu u sitaciji sličnoj njenoj. Međutim, kaže nam da je u Nemačkoj završila medicinsku školu i zaposlena je u operacionoj sali Gradske bolnice u Kelnu.
- Zbog svega što mi se izdešavalo napravila sam dosta dugu profesionalnu pauzu, postepeno sam se, da tako kažem, vraćala u formu i sada radim oko 30 sati mesečno - dodaje Slađana.
- Svoju budućnost vidim kao državni službenik, najverovatnije ću karijeru da pravim u carinskoj službi (Zoll) jer za mlade poput mene imaju za to najbolje programe - priča nam Dejan, kojem je zbog svega što je preživeo utvrđen 70-odstotni invaliditet.
Sestra i brat imaju druge planove: Marinu zanima pedagogija i sebe u budućnosti vidi na nekom poslu gde se radi s decom, dok Danijela najviše zanimaju informatika, računari i programiranje, pa će u tom pravcu najverovatnije i graditi svoju karijeru.
Kamperom po Evropi
Kao i sve prodice i ova je najsrećnija u vreme godišnjih odmora. Sa očuhom Dejanom tada iznajme veliki kamper kojim obilaze zanimljive destanacije po Evropi. On je uspeo da ih "zarazi" i svojim hobijem pecanjem, pa sada svi rado zabace udicu i u uživaju u tome.
Viđaju oca, prihvatili očuha
Na red je morala da dođe još jedna "neprijatna" tema: primetno je bilo odsustvo njihovog oca Željka.
- Bio je tu i podžavao me u tim, za nas, najtežim godinama i ne mogu da kažem da je to bio uzrok našeg konačnog razlaza koji je usledio 2009. godine kada smo se i zvanično razveli - priča bez okolišanja Slađana još jednu životnu "nepogodu" koju je zajedno s decom morala da "preturi preko leđa".
- Deca su u kontaktu s ocem, viđaju se i posećuju, ali od pre nekoliko godina imaju i očuha kojeg su zaista dobro prihvatili. Zovemo ga "veliki Dejan", jer ima isto ime kao moj sin pa da ih razlikujemo kad ih pominjemo u razgovoru - smeje se Slađana i dodaje da bi i on sigurno bio prisutan da nije na putu u Švajcarskoj, gde inače, zbog posla, boravi dosta vremena.
Saznajemo da postoji i "veliki Danijel", to je Slađanin mlađi brat (27) koji takođe živi u Kelnu, nedaleko od njihove kuće.
