Francuzi nam dali i Srpsku kuću
Niko nema tačan broj, ali se procenjuje da u Parizu i predgrađima živi oko 100.000 Srba. Posle ogromnih problema, konačno nam je lakše. Primaju nas, prisutni smo na mnogim mestima. U Parizu i okolini imamo situaciju da su aktivisti-veterani prepustili pozicije novoj generaciji koja smelo korača napred.
Većina novih je ili rođena u rasejanju ili u rasejanje stigla u mlađanim godinama, dobro su integrisani, francuski jezik im je bliži od srpskog, vični su savremenoj tehnologiji, lako i bez ustezanja komuniciraju na svim nivoima. Vremena su takva da stari mlade podržavaju, a mladi starima baš puno ne veruju.
Verovatno je tako uvek u vreme smene generacija, ali ipak stariji aktivisti u našoj pariskoj dijaspori svojim naslednicima prenose da časno ime Srbije treba pronositi radinošću. dobrim ljudskim odnosima, lepim vaspitanjem, strpljenjem, skromnošću. Sve je to krasilo prethodne generacije.
Bez ikakve dileme i danas, iako u penzionerskim danima, najcenjeniji srpski dijasporac-aktivista je svima znani Milisav - Mića Aleksić. Kosjerić mu je rodno mesto, sa suprugom Radom (vlasnici su putne agencije Vojaž Rada) vraća mu se više puta godišnje.
Jednakom predanošću neguje bliskost sa zemljacima i u matici i u rasejanju.
Mića Aleksić za "Vesti" govori o saradnji naše francuske dijaspore sa zemljom domaćinom, šta im nudimo, a šta nam oni uzvraćaju.
- U Pariz sam stigao 1972. godine i odmah me neki nerv terao da se angažujem za naše opšte dobro. Moj posao je bio vezan za Jugoslovensku dopunsku školu, ali i klubove, udruženja, saveze. Svi naši klubovi i KUD-ovi bili su vezani za opštine u kojima deluju. U ta davna vremena smo u celoj Francuskoj, čim se otvori klub, kao po komandi ili inerciji otvarali i dopunsku nastavu na srpskom jeziku, tako da nije bilo kluba bez svoje škole - seća se Aleksić.
Odmah po osnivanju kluba neophodno je bilo registrovati se po francuskom zakonu.
- Na našu radost, većina klubova, kako onda tako i danas, ima odličnu saradnju sa opštinama na čijem su tlu. Lep je primer KUD Kozara koja 40 godina u Montroju redovno na besplatno korišćenje od opštine dobija veće i manje sale. KUD Biseri vezan je za kompletno rukovodstvo Opštine Dransi, tako da i za probe imaju veliku baletsku salu sa ogledalima, a dobili su i Srpsku kuću u kojoj održavaju sastanke, proslave, gledaju prenose utakmica, druže se, vežu se. Na poziv, svako leto na trgu ispred pariske Gradske kuće nastupa KUD Izvor. Zaista, Francuzi su nam naklonjeni.
Mića Aleksić rado spominje sva srpska udruženja:
- U Pjerfitu KUD "Sv. Nikola" od opštine na upotrebu dobija veliki sportski stadion, a Udruženje Franko-Jugoslav, čiji je predsednik Rade Paunović, skoro dve decenije dva puta godišnje vodi francuske penzionere u srpske banje. U Sen Deniju je Prijateljstvo, gde se aktivnošću i povezivanjem sa opštinarima ističe veteran Raša Ilić, a sa jednakim entuzijazmom stiže i u Pjerfit. Predsednik Opštine Pjerfit je Mišel Furkar, veliki prijatelj Srba, išao je po Srbiji, obilazio naše banje, posebno je oduševljen Zlatiborom. Zanimljivo je da su nam u Pjerfitu, a na incijativu parohije Sv. Petka, dodeljene parcele za srpsko groblje. Nadaleko se pročulo i za izvanredno lepo groblje srpskih solunaca u predgrađu Tije o kojem Francuzi brinu kao o svom blagu.
Mića Aleksić, godinama čelnik Skupštine i Saveza Srba u Francuskoj je najinformisaniji dijasporac ili živa dijasporska enciklopedija.
Ovako nastavlja:
- KUD Mladost je vezan za 12. i 20. pariski arondisman, a u predgrađu Nožan sir Marn za svoje muzičke spektakle koriste salu lokalnog teatra. Mladi KUD Oro grabi krupnim koracima, njihov je domaćin predgrađe Bobinji. Bondi je "tata i mama" i Udruženju "Sv. Sava", a u toj sredini ništa se ne bi moglo zamisliti bez bivšeg fudbalera i omladinskog rukovodioca Gorana Vukića koji lakom komunikacijom izdejstvuje korišćenje opštinske prednosti, sportskog stadiona i mesnih sala. U 120 kilometara od Pariza udaljenom Sansu deluje udruženje Šumadija, njihove razmene sa opštinarima mogu da služe kao školski primer uzorne saradnje.
Nikako do para
- Nažalost, mi Srbi još ne možemo da se izborimo za novčane dotacije od strane francuske države, a s druge strane moramo biti zadovoljni pruženom pomoći u vidu korišćenja sala, stadiona, teatara, školskih prostorija... Istina, postoje projekti koje još treba razraditi i konkretizovati kako bismo i mi, konačno, došli na listu državnih subvencija - navodi Mića Aleksić.
Sa Srbima veoma dobru saradnju ima i Valeri Pakres, predsednica Saveta regije Il-d-Frans, te Aleksić nastavlja:
- Treću godinu u njihovom sedištu proslavljamo naš državni praznik Vidovdan. A gde još ima u svetu da zemlja domaćin učini tako veliki ustupak Srbima?
I ovo od Miće:
- Grad Epon je 60 kilometara udaljen od Pariza, tamo je za zamenika gradonačelnika izabran Ivica Jović, Romeo Milošević je odbornik. Naša Lilijana Tangi (izborila se za dopunsku školu u Aržentoju) i Živka Park su poslanice u francuskoj skupštini. Čedomir Krasnić je zamenik predsednika Opštine Varen, udaljene 120 kilometara od Pariza...
Sve su ovo male priče i veliki učinci i od brojnih samo izdvojeni detalji o sprezi u kojoj su Srbi uz pomoć Francuza negovali prijateljstvo, čuvali ga i isticali ime porekla i sve to prenosili na naslednike.
Mića Aleksić, a stigao je i da ga oslovljavaju sa "čika Mića", nikad nije pokazivao znake umora, nikad nije odbio nijednu molbu, nikad nikome od zemljaka okrenuo leđa, u njemu je istkana istorija srpske dijaspore u Francuskoj, a sva navedena brojna nabrajanja pretočio je u želju:
- Gde mi stadosmo, mladi, vi produžite!
Pretpostavka je: Francuzi će im pomoći.
Veterani uvek uz nas
- Uz nas su vidno francuski veterani-borci kao naslednici heroja Prvog svetskog rata, a kako Srbija na toj listi zauzima visoko savezničko mesto, upravo su oni, u teškim vremenima, na čelu sa admiralom Anri Lakajom i Gabrijel Kasparetom, gradonačelnikom Devetog arondismana, činili mnogo da se povrati poverenje Francuza prema srpskom narodu. Vredno je pomenuti i da su među zvanične zastavnike zemlje Francuske uvršteni predstavnici Srba, pa ih redovno, pod Trijumfalnom kapijom, na grobljima i memorijalnim mestima, pozivaju na obeležavanja slavnih jubileja. Ili, 2014. je Klod Goagen, gradonačelnik 16. arondismana iz budžeta izdvojio 50.000 evra za pomoć poplavljenim područjima u Srbiji - kaže Aleksić.
Čuvaju nam Karađorđeviće
- Dobra nam je saradnja sa Opštinom Orlean, 160 kilometara udaljenom od Pariza, a koja se obavezala na očuvanje i negovanje spomenika kralju Petru Prvom i ulice koja nosi njegovo ime. U Marselju je spomenik u atentatu ubijenom kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću, tu se svake godine polažu venci. U Parizu, na ulasku u Bulonjsku šumu, Francuska je postavila monumentalni spomenik kraljevima Karađorđevićima. U Parizu je avenija Petra od Srbije - podseća Aleksić.
Nemanja prva zvezda
- Najveća, najpriznatija, najnagrađivanija i najpopularnija srpska zvezda u Francuskoj iz sveta muzike je violinista Nemanja Radulović. Porodica srpskih slikara u Francuskoj je izuzetno bogata i cenjena. U našem rasejanju jei impozantan broj jakih intelektualaca, neki iz mlađih generacijama su na odgovornim funkcijama, kako u državnim institucijama tako i u velikim firmama - kaže Aleksić.
Sankcije zatvorile sva vrata
Nije uvek bilo lako. Pamti Aleksić da su se i pred srpskim dijasporcima nemilosrdno zatvarala vrata, dok je Srbija prolazila kroz sankcije.
- I to mnogo. Kad su nam uveli sankcije bio sam rukovodilac Jugoslovenskog obrazovnog centra. Sećam se, stiglo mi je zvanično pismo od francuskih vlasti da se srpski jezik više ne može učiti, a da sam ja nepoželjan kao rukovodilac. Zatvorili su sve naše dopunske škole, pa su se klubovi angažovali u privatnim kućama, šnajderajima, ateljeima, garažama i nastavljali funkcionisanje srpskih škola u čemu se i ogleda pripadnost i ljubav zemlji porekla.
Seća se popularni aktivista Mića i perioda kad je počelo otopljavanje hladnih francuskih odnosa prema Srbiji koja se, inače, nikad nije odrekla prijateljstva, pa je "period političke mržnje", zaista, teško podnela.
- Smirivanje situacije krenulo je prestankom sankcija, ali je situacija sa školama još dugo bila mukotrpna. Danas je lakše, francuske vlasti imaju razumevanje za dopunske škole i saradnje se stalno poboljšavaju. A i politika se promenila. Današnji čelnici opština su manje opterećeni prošlošću ili, možda, ranije nisu smeli da nam se približe.
U tim teškim vremenima francuski srpski dijasporci se nisu mirili sa nepravičnim režijama. I ovo pamti veteran Aleksić:
- Išli smo po opštinama, pokušavali Francuze da privolimo i povedemo ih u Srbiju. Prvi se na posetu Srbiji okuražio Pjerfit i okolne opštine, njih 12 vodili smo da osmotre situaciju na licu mesta i uspeli smo. Tada su počele pozitivne priče, tada se otkrivala prava istina, tada su direktno osetili koliko je Srbija iskreno vezana za Francusku, a iznenadilo ih je suočavanje sa grubošću i nekorektnošću tadašnje svetske politike. Na sreću, sada smo svedoci nove francuske politike prema Srbiji, posebno predsednika Makrona, koji je nekoliko puta primao državnike Srbije i predsednika Vučića, a krajem godine će uzvratiti posetu Srbiji što i jeste znak odlične saradnje. Treba istaći i da je, po dolasku Makrona na čelo Francuske, prva dijasporska delegacija i to dva puta, koju je primio, bila - srpska!
