Karaoke kao na Skadarliji
Ko će bolje pevati: Francuzi ili Srbi? Ko će bolje zaigrati: mi ili oni? Ko će slađe pojesti? Još je mnogo pitanja, a odgovori su se dobijali u pivnici Feniks, u pariskom 19. arondismanu i uz metro stanicu Corentin Carion.
Tu gazduje Nišlija Mišel Nikolić, supruga mu Anabela, poreklom Portugalka, a na svet su doneli i odgojili bisere svoje ljubavi: Tomu, Marka, Saru i Andreu! Istina, Mišelu je građevina važnija od Feniksa, u kojem je Anabela majstor kuhinje, a deca, koja sva govore srpski jezik, kao propeleri stižu gde ne bi ni stonoge.
Priča o tom restoranu, odnosno, nadmetanju Francuza i Srba, potekla je od Mice Marković, udovice Vlade Vukmirovića.
- Stanujem nedaleko i ponekad uđem u Feniks da popijem kafu. Gazde su ljubazne, dobre, nekako mile, na ranu da ih priviješ - opisuje Kraljevčanka Mica koja je od 1975. godine žiteljka Pariza.
Jednog dana, nastavlja ona, videla je da se kod Mišela održava veče karaoka i da se svi sjajno zabavljaju!
- Mi smo malo to izmenili, pa smo umesto snimljene muzike doveli harmonikaša Željka. Neka bude boemsko veče, pa malo neka pevaju oni na francuskom uz mikrofon i razglas, onda mi uz harmoniku, bez mikrofona, može na uvce, ali češće glasni "do daske" tako da nam razglas nije ni bio potreban. Sve je teklo besprekorno. Mi smo pevali na francuskom, a svi Francuzi "la, la, la", po naški. I ne samo da su pevali, već su plesali i igrali. A, kako se samo naše kolce dopalo Francuzima - govori Mica u dahu.
A gde je naš čovek, tu je i dobra hrana. Gazda Mišel i njegova Anabela smislili meni, isti za sve: jedi koliko ti stomak prima! Da je došla i armija izgladnelih hrane bi još preostalo. Nanizana predjela, morski plodovi, slane palačinke, španska paelja, roštilj, srpski pasulj sa suvim rebarcima, voćna salata, torte, aperitivi, naša domaća rakija, francuska vina... Ma, nije bilo da je nečega zafalilo!
- Potpuni ugođaj! Totalno mešanja svih, svega i svačega, kao da smo isti narod, istih mentaliteta, navika i ukusa. Ostali smo do dva sata posle ponoći, a od lepote i užitka činilo nam se da smo u raju - kazala je Mica Marković.
Uz Micu je bilo još dvadesetak zemljaka. Ilija, Ljubiša, Filip, Mikan, Željko, Mile, dve Dragice, Tanja, Milijada, Nataša, Sneža, Novka, Slađa... Svi su majstori za dobru zabavu, pa su im Francuzi predložili da kod Mišela bude stalno zborno mesto.
- Odmah smo se dogovorili za novo okupljanje, na dan Svetog Valentina. A mi, onako, malo tajno, planirali smo da im na licu mesta kažemo da je taj dan naše Sretenje! Nažalost, taj dogovor nam je propao, ali smo odmah predložili novi datum, Dan žena. Hoće Francuzi, hoće i gazda Mišel. Uz hormanikaša Željka i njegovu dugmetaru pozvali smo i Zorana klavijaturistu i njegovu Tanju. Svakoj pripadnici lepšeg pola biće namenjena po crvena ruža. A budući da Dan žena slave i Francuskinje i Srpkinje, eto, opet mešanja svih, svega i svačega - zaključila je Mica Marković.
Svi su dobrodošli
- Mi smo slobodno udruženje, ko nam se god pridruži dobro je došao. Ja ne propuštam nijedno okupljanje, nijedan skup. Svi se mi srećemo i u našim crkvama u Ulici Simplon i u Bondiju. Kad idemo u manastire, autobus je uvek pun. Naše je pravilo da odredimo cenu za putovanje, od toga pola ide vozaču autobusa, a pola je prilog crkvi ili manastiru, zavisi koga posećujemo. Za april planiramo ponovnu posetu manastiru Žizor. Tamo nas dočekuju s radošću, prirede nam ručak i postali smo iskreni prijatelji - nabraja penzionerka Zorica Simić.
Mladi duhom
- Ne bih znala da kažem ko je među nama najstariji. Većina su penzioneri, a srcem i duhom svi smo mladi. Pitate desi li se među nama neka ljubav? A-u-u-u... Nema među nama mlađarije. Svi smo mi nanizali godina, pa ne treba emocije previše uzburkati, moglo bi na loše izaći. Zato, ako se ljubavi i pojave, mi ih vešto prikrijemo - otkriva Zorica.
Potrebno više mladih
- Jeste, putujemo, družimo se, pevamo, igramo, ali mislim da su dijasporska udruženja i organizacije mnogo bolje sistemski postavljeni u Austriji, Švajcarskoj i Nemačkoj. Pratim ih, a pratim i nas. Najveća razlika je u starosnim godinama. Oni privlače mlade, a mladi se od nas udaljavaju. Ovo je moja dobronamerna kritika, voleo bih da je odgovorni prihvate - analiza je pekara Darka Uroševića (45).
Anđeli čuvari
Članovi ovog "slobodnog udruženja", koje ponekad ponese radno ime "Beli anđeo", a nekad mu ime ni ne treba, ne dogovaraju se putem interneta, već telefonom. Ipak, među ovim uvek dobro raspoloženim "slobodnjacima" jedan trio veterana je nezamenjiv i nikad ništa ne propusti.
- Ilija, Ljubiša i Stole Makedonac, e, oni su naši anđeli čuvari - zajednički je stav Parižana.
