Hitno potreban kiseonik koncentrator

Više od deceniju bračni par Dragan i Desa Đajić iz Beograda vode bespoštednu borbu za sina Vladimira, koji se zbog teške saobraćajne nesreće nalazi u stanju budne kome. I uprkos tome nada ih nijednog trenutka nije napustila da će ponovo uživati u razgovoru, šali, radostima...

Lična arhiva

Ne odustaje od sina: Dragan Đajić sa Vladimirom

Iako od tada do danas muke muče da ga podignu na noge, željno iščekivajući dan kada će im se obratiti i ponovo biti onaj stari. Na tom nimalo lakom putu, tokom koga su iscrpli sva moguća sredstva, povremeno naiđu i na dobre ljude koji ih razumeju i spremni su da im pruže podršku, kako bi im bar malo olakšali teško breme jer su nebrigu društva o ovakvim bolesnicima osetili na svakom koraku, a osećaju je i dan-danas. Za naše zdravstvo, Vladimir je, takođe, "otpisan".

- Problem je i dalje to što ima milion stvari koje prate lečenje bolesnika poput Vladimira, gde je još mnogo toga nepoznanica. Lekovi, vitamini, invalidska kolica, specijalna pomagala, banjsko lečenje, fizioterapeut, logoped... Sve to treba obezbediti, a koliko košta, ne pitajte. Dok sam bio u snazi i radio, uspevao sam da ispratim i obezbedim ono što je potrebno, ali mnogo godina je prošlo od tada i ono što se imalo, odavno se potrošilo. Ali, ja se ne predajem, ne smem zbog Vlade kad vidim koliko smo toga postigli sa njim. Lekari su često zapanjeni kad saznaju celu priču i kada im pokažem svu dokumentaciju od trenutka nesreće. U početku su i ljudi oko nas imali razumevanja i pomagali nam, ali kako godine odmiču, jednostavno se povuku i ostaješ sam da se snalaziš kako znaš i umeš. Svestan sam da je to težak teret, ali moram napred - rekao je Dragan Đajić našim novinarima, dodavši:

- Iskreno govoreći, i to stalno ponavljam, najviše bih voleo kada bi situacija bila obrnuta, tačnije da Vlada i ja zajedno nekom pomažemo, nego da tuđu pomoć primamo. Ipak, pomirio sam se sa tom činjenicom. Budući da smo supruga i ja u kreditima do guše, pri tome, imam 63 godine i u penziju sam morao ranije zbog Vlade, samim tim i primanja su nam manja, nismo u mogućnosti da mu obezbedimo sve što mu treba. Reč je posebnoj mašini za disanje, kiseonik koncentratoru, kojom bi regulisali česte respiratorne infekcije koje su kod ovakvih pacijenata, mahom u ležećem položaju, veoma česte i znaju da budu opasne, ali i kako bi njegov mozak još bolje reagovao na spoljne nadražaje. Još nisam uspeo da dokučim ni koja je cena ovog koncentratora, a njen tačan naziv je Precise 6000. Znam da je proizvode u Nemačkoj i zato mi je potrebna podrška humanih zemljaka. Ukoliko je moguće da me neko ko se u to razume uputi ili bar javi da li ima ili zna nekog ko ima polovni, kako bih znao šta mi je činiti. Svaki vid podrške mnogo bi nam značio. U godinama smo kada više ne možemo toliko da "povučemo" niti lako da se snađemo, ali ono što je sigurno, to je da od našeg sina ne odustajemo -

O golgoti i borbi porodice kroz koju su prošli za sve ove godine, Dragan Đajić bi mogao i knjigu da napiše. Iskreni prijatelji, kojih je malo, a koji ga godinama ne zaboravljaju, nešto su najdragocenije, jer da nije njih, bračni par Desa i Dragan, teško da bi uspeli da njihov 41-godišnji Vladimir, uprkos stanju, jede i pije sam. Stimulisanje i konstantni rad su najvažniji za ovakve bolesnike, a to je i najveća nada da će jednom biti onaj stari, međutim, bez podrške dobrih ljudi poput čitalaca "Vesti", teško da će moći da izbore tu bitku.