Prst sudbine ceo život promenio u trenu

Za porodicu Đajić iz Beograda vreme se odavno ne meri ni po satima, niti po kalendaru. Već punih pet godina sve stoji, vrteći se u krug oko sina, 38-godišnjeg Vladimira, koji se nalazi u stanju "budne kome".

Više be mogu sami da se bore: Desa i Dragan Đalić sa sinom

 

Od kreveta do stolice, niz i uz stepenice u njihove zgrade, kojima ga treba sneti i uspeti do trećeg sprata, zatim fizikalne terapije i časovi sa logopedom su sve što čini njihov život. A, sve u nadi da će se uskoro probuditi. Ovu nekada veoma srećnu i bezbrižnu porodicu, nesreća je zadesila onog trenutka kada je 2008, njihov sin Vladimir, doživeo tešku saobraćajnu nezgodu na odmoru u Frankfurtu, koja ga je skoro koštala i života.

Roditelji ni danas ne znaju pravu istinu. Pričaju da kada ga je sestra Marijana videla, pošto je tada jedina imala pasoš i vizu da otputuje u Nemačku, nije imao prednji deo čeone kosti i da je jedan od retkih koji je sve to preživeo.
 

- Bez suza i plača u takvim trenucima ne možete. Dođe vam da puknete od boli. Svaki dan sam pitao nemačke lekare, da li će mu biti bolje, kakve su prognoze? Sve dok mi konačno nisu rekli, da je mlad i da, iako teško povređen, može da se oporavi i normalno da živi. Naravno, uz napomenu i da će dugo trajati proces njegovog oporavka - priča otac Dragan.

Posle višemesečnog boravka po tamošnjim klinikama i banjama, roditelji su se susreli sa mukom da sina prebace u Srbiju, pošto klinika u Nemačkoj nije želela da ga otpusti dok se ne utvrdi gde će Vladimir biti premešten. Da sve bude teže u Srbiji niko nije želeo da primi takvog pacijenta.

- Tek preko dobrog kućnog prijatelja sam uspeo da dođem do tadašnjeg načelnika VMA, koji nas je primio. Ono što nam je obećao, to je i ispunio. Obezbedio je sanitetsko vozilo i Vladimira prebacio u Beograd. Tako je naš sin na VMA proveo četiri godine. Dovijali smo se kako smo znali i umeli za sve što mu je trebalo. A, džak para je malo - nastavljaju uglas nesrećni Đajići.

Nebrigu društva o ovakvim bolesnicima, osetili su na svakom koraku, ali ih to nije pokolebalo.

- Za državu su ovo otpisani pacijenti. To je samo naša borba i ničija više. Ne društva. Ne možete da verujete šta smo sve doživeli. Čak i da nam jedna lekarka kaže da je naš sin beznadežan slučaj. Nismo ni bolnički krevet za njega mogli da dobijemo, jer su nam rekli da nam ne treba. Kao da su sve radili ne bi li nas odvratili od borbe da nam sin ne ostane poput biljke. Recimo, i danas, za pelene morate da odete kod doktora opšte prakse da vam on napiše da su potrebne. Onda to nosite na neku specijalističku kliniku, da neuropsihijatar, neurolog i fizijatar potpišu, pa kada vam oni udare pečat i faksimil, sve nosite u Dom zdravlja da vam konzilijum odobri. Tek posle toga, opet kod doktora opšte prakse da vam napiše recept da možete da podignete. I tako sve u krug, iznova i iznova... - navodi Dragan Đajić.

Samo upornošću, beskrajnom voljom i ljubavlju, bračni par Desa i Dragan su napravili čudo, jer Vladimir jede i pije sam.

- Bila sam uporna i uspela da izazovem refleks kod njega da jede i pije sam. Učila sam ga to bukvalno, kao da je ponovo beba. Ponekad je taj proces hranjenja trajao i po dva sata, ali ne mari. Sve bih učinila zarad toga da vratim sina. On priča sa logopedom, radi vežbe i kada mu kažu da pokrene ruku, on to i radi, ali mu treba mnogo vremena da mozak procesuira i obavi tu komandu - priča 59-godišnja majka Desa, koja se od svog sina svo to vreme za tren nije odvojila, dodavši:

- Dugo smo se lomili šta nam je činiti, pošto nam je potrebna pomoć. Sami više ne možemo da bijemo bitku i to nas mnogo boli i peče. Nama lično, kao roditeljima, ništa ne treba. Možemo da jedemo i jednom dnevno. Ipak, Vladimiru treba obezbediti novac za terapije, vitamine i lekove za buđenje, a primanja su nam mala. I ono što se imalo, za pet i po godina se potrošilo. Šta da vam kažem? Kada je dobio upalu pluća, čak smo i injekcije morali da kupimo, jer te koje je morao da primi, nisu na pozitivnoj listi.

Zahvaljujući požrtvovanosti majke i brizi oca Dragana, Vladimir danas izgleda kao da će svaki čas ustati i potrčati. Na njegovom licu i telu nema rana od višegodišnjeg ležanja, niti deformiteta, pa samo izgleda kao bolesni mladić. Kada spava, međutim, izgleda kao bilo koji drugi usnuli čovek, samo što Vladino buđenje počinje drugačije.

- Svako jutro dignem ga oko 7.20. Potom sledi obrok, pa lekovi za epilepsiju. Dan nastavlja vežbama sa fizioterapeutom i logopedom - kaže 60-godišnji otac Dragan.

Za ovakve terapije mesečno je potrebno izdvojiti oko 1.200 i 1.350 evra mesečno. Kada se na tu cifru nagomilaju i medikamenti, koje je potrebno da svakodnevno uzima, suma višestruko prelazi primanja roditelja, koji sa očevom platom, majčinom penzijom i pomoći koju prima Vladimir jedva dosežu 80.000 dinara (oko 700 evra).

Stimulisanje i konstantni rad su najvažniji za Vladimira, kako kažu njegovi roditelji. To je najveća nada da će se što pre probuditi. A, za redovne vežbe je potrebno novca. Potrebna su i kolica kojima bi mogli da snesu Vladimira niz dugi niz stepenica stambene zgrade u kojoj ova porodica živi.

- Ni u snu nismo mogli da pomislimo da ćemo jednog dana biti u ovakvoj, beznadežoj situaciji. Čini mi se da je lakše davati i pomagati, nego pružiti ruku i moliti za pomoć. Mnogo toga smo preturili preko glave sami, ali kako je naš sin za državu otpisan pacijent bez ikakvih prava, a sve naše snage iscrpljene do maksimuma, sve pada u vodu. Zato smo odlučili da se posredstvom "Vesti" obratimo ljudima dobre volje da nam pomognu, kako bismo sinu omogućili da nastavi sa terapijama, koje su jedina nada da će nam se vratiti i postati svestan svoje okoline, kao što je to bio i pre nesreće - zavapila je majka Desa, koja se u potpunosti posvetila nezi sina.