Slatki od glave do pete

U običnoj plastičnoj torbi od sedamdesetak kilograma koju smo ovih dana poneli ka teško bolesnoj deci bilo je zasigurno više ljubavi nego u jednom velikom gradu. Samo smo mi znali da je neprocenjivo teška i vredna, jer ljubav često ne može da se vidi, ali može da se oseti. Dok su iz nje šuškali slatki celofani, presavijena pisma prijatelja iz Pariza, na stotine toplih poruka i crteža, od kojih je onaj sa srpskom zastavom izvirivao iz torbe, i magla je ustuknula, a sunce nam osvetlelo put i bolničke sobice na Onkološkom odeljenju Instituta za majku i dete u Beogradu.

Veselje: Razdragana deca sa Hematoonkologije

Tamo su nas sa nestrpljenjem čekali i stari i novi prijatelji, dečaci i devojčice... Nekih mališana više nije bilo, uzaludno smo ih tražili pogledom, nismo pitali za njih, znali smo da smo svi mali ispod zvezda, da nas sve nosi ista reka i da nas čeka sudbina ista.

I onog časa kada je Deda Mrazica navukla kapu i prosula pred krupne dečje oči pregršt slatkih čokoladnih tajni, slikovnica, igračaka, šarenih bombona, kao rukom odnesen iščezao je miris bolničkih lekova, niko se više nije čudio gde se zagubio stari debeljuškasti Božić Bata, a ispod okićene jelke ispružilo se dvadeset i pet malih ručica.

U maminom zagrljaju: Filip Stevanović

Vredni kao mravi, razleteli su se Jelena, Lena, Irfan, Fića, Dragoljub, Svetislav, Kaća... Veselin... Onim drugima koje je težina malignih oboljenja prikovala za krevete i infuzije, uslužne i nadasve prijatne medicinske sestre odnele su poklone u sobe gde su nad malim bolesnicima bdeli njihovi roditelji.

- Nikad se nisam pitala zašto se desilo sve ovo jer sada smatram da je moja Ksenija došla na ovaj svet da bi možda neke ljude naučila nekim stvarima: da bi im pokazala koliko treba da cene to što imaju, da ne shvataju zdravlje olako, da uživaju u svakom trenutku provedenom sa svojom decom, da budu zahvalni na svakom novom danu, da čuvaju svoju porodicu, da budu humani... poput ove dece i njihovih roditelja iz Pariza koji su nam poslali darove. Neka se pamte po dobroti - kratko je poručila jedna od majki heroja, isklesana od najčvršćeg kamena, umotana u najmekšu svilu.

Ljubav za ljubav: Dr Dragomir Đokić sa pacijentima

Suza nije bilo, smeh, cika i veselje... Svi umazani čokoladama, slatki od glave do pete... I ruke koje nam mašu na odlasku. U ručicama poruke vršnjaka: "Borite se!", "Uz vas smo!", "Volimo vas"... Jedan dan kao jedan san... Znali smo da ćemo posle svega otići za radne stolove, a posle u naše domove, i lepo proslaviti Novu godinu, a oni će biti i dalje u bolnici i boriti se za život. Ali znali smo i to da je ljubav jedina bolest od koje ne želimo da ozdravimo ni mi u Humanitarnom mostu, a ni srpska deca i njihovi roditelji iz Francuske, ni naši plemeniti donatori... 

Zato sa sigurnošću tvrdimo: vidimo se iduće godine na istom mestu, da svako svakom opet ruku pruži i da nikad nikog ne rastuži. Prave ljubavne priče se nikada ne završavaju. Ono što pripada srcu, neka u srcu i ostane.