Svetlo ponovo obasjalo trošni dom

U više nego skromnom domu jedanaestočlane porodice Hegediš, na malom salašu u Gradini kod Sombora vlada pravo praznično raspoloženje. Nije ni slava, ni svadba, niti nečiji rođendan, već ogromna radost zbog toga što im je u kući ponovo zasijala sijalica, proradio bojler i stari trošni šporet. Za golemu sreću u domu ove siromašne, ali složne porodice, zaslužni su dobrotvori sa dva kraja sveta.

Reč je o anonimnoj donatorki iz Sidneja, koja im je na kućnu adresu uputila donaciju od 200 evra, kao i Aleksandar Dimitrov iz Bona, poslavši im 100 evra. Momak koji je 1994. godine iz rodnog Sarajeva, preko Beograda, stigao do Ahena, pa Bona, gde i danas živi, završio je studije informatike i okončava master, doneo je humanu i ljudsku odluku, da sa onoliko koliko trenutno raspolaže pomogne s nadom da će još neko od dobrih ljudi širom sveta slediti njegov primer.

"Pročitavši u 'Vestima' priču o porodici Hegediš, najviše me je pogodila činjenica, da jedna ovako brojna porodica u Srbiji, a nažalost nisu jedini, ne prima nikakvu pomoć od države ili drugih institucija. Smatram da ne samo kao pravoslavni hrišćani, nego i kao ljudi, imamo odgovornost prema našim bližnjim i da ne smemo zatvarati oči i srca prema onima kojima je pomoć potrebna. U životu sam imao dosta sreće i zato sam mišljenja da tu sreću moram i sa drugima da podelim. Naravno, ni život ovde u dijaspori nije med i mleko, ali živimo u urednoj i bogatoj državi, koja iz ekonomskih razloga ima mogućnost da brine za socijalnu stabilnost svojih građana. Nadam se potom da će naši ljudi u dijaspori slediti moj primer i da neće gledati samo na sebe i svoje zadovoljstvo, već će svoju sreću podeliti i sa drugima, kako bi svima bilo fino i donekle dobro", napisao je putem elektronske pošte Aleksandar Dimitrov, dajući objašnjenje zašto je poželeo da pomogne ovoj porodici.

Boris, Aleksandar, Igor Leo i Marijana

Svojom plemenitošću navedeni dobrotvori iz Australije i Nemačke mnogo su usrećili Hegediše pošto su od njihove novčane pomoći platili više od polovine duga za struju.

- Stigla nam je struja - ponosno je s praga uzviknula Ružica Hegediš, majka i domaćica jedanaestočlane porodice, nudeći reportere "Vesti" kafom i vodom s česme, dodavši:

- Zaista smo presrećni i oduševljeni. Vratila nam se struja, a i voda nam je ponovo uključena, pa sada možemo da se okupamo. A evo vidite i skuvamo kafu. Mi smo veoma siromašni i skromni ljudi, pa je sve ovo za nas ogromna stvar i više od praznika. Hvala do neba tim divnim ljudima na ukazanoj pomoći koja nam znači koliko hleb nasušni.

Glava i otac porodice, 54-godišnji Andrija Hegediš, inače je jedini stalno zaposlen, koji već skoro dve decenije radi u somborskoj Fabrici akumulatora, na mestu portira, ubacuje se u priču:

- Moja primanja su izuzetno niska. Plata mi je 15.000 dinara, a od toga treba prehraniti devetoro dece. Samim tim, za dažbine, struju, vodu i telefon jednostavno nisam imao, pa su posle nekoliko upozorenja za neplaćene račune došli ljudi iz komunalnog i isključili nas. Osim toga, težak sam invalid, imam velikih problema s kičmom, zbog čega sam prošle godine bio na operaciji ramena, ali ništa mi to nije pomoglo. Najgore mi je to što ne mogu da radim teške fizičke poslove, a sinovi, 23-godišnji Slobodan i pet godina mlađi Branislav, još su mladi za to. Teško mi pada da ih, bez obzira na to što svi znamo da smo u veoma teškoj materijalnoj situaciji, svakodnevno teram da traže i rade teške fizičke poslove. Evo, već dve nedelje pošto stignem iz noćne smene sa posla, idem u Kupusinu da radim na plaštenju sena. Slobodan, Branislav i 14-godišnji Boris, gledajući kako se mučim, ustaju u šest sati izjutra i idu sa mnom da rade, dok se njihovi vršnjaci provode na moru i kupaju po bazenima... - prekinuo je kazivanje kroz plač Andrija, vidno uzbuđen i potresen.

Dodatno ga muči saznanje da je njegova 22-godišnja ćerka Sanela, koja se nedavno udala, u petom je mesecu trudnoće, a takođe je bez stalnog posla kao i njen suprug. Tako se i oni muče, a on ne može da im pomogne. Njegova tri godine mlađa kćer Slobodanka i osmogodišnja Marijana pomažu majci u obavljanju kućnih poslova, kuvaju ručak i peru veš, dok se njihova braća, devetogodišnji Aleksandar, tri godine mlađi Igor i najmlađi član porodice, dvoipogodišnji Leo, za sada jedini bezbrižno igraju u dvorištu salaša.

- Bez obzira na to što su mali i što nisu imali mnogo od svog detinjstva, mlađu braću i sestre učimo poštenju, a pre svega sticanju radnih navika. Iako većinom jure po dvorištu, oni kroz igru i skupljaju jaja, od nekoliko koka koje imamo, teraju ih na pašu iza kuće, a uveče skupljaju i zatvaraju u živinarnik - sramežljivo ističe Slobodanka, koja je do proleća povremeno radila u jednom somborskom butiku.

Pošto joj je gazda ostao dužan nekoliko plata, Slobodanka je ponovo kod kuće. Ipak, od početka nedelje, sve im je nekako krenulo nabolje. Najpre ih je Andrija obradovao i posle skoro devet meseci u kuću doneo 10.000 dinara, što je neka njegova plata, a zatim se u dva navrata pojavio poštar i doneo pozdrave donatora sa dva kraja zemaljske kugle.