Ljuta sirotinja pita: Da li je sve to za nas?
Duboko ganuti sudbinom siromašne sedmočlane porodice Stamenković iz sela Smiljević kod Vranja, čija je najveća radost taze ispečen hleb i njegov opojni miris, dobrotvori iz Sidneja, Mira i Ljuba, rešili su da im pomognu i pošalju 200 australijskih dolara.
U kratkom pismu koje su im poslali stoji - "Neka vam ovaj skromni prilog bude od pomoći u vašoj teškoj situaciji. Mnogo vas pozdravljamo i mislimo na vas." To je toliko obradovalo Branislava (50) i Sunčicu (42) Stamenković, kao i njihovo petoro dece: 22-godišnjeg Srđana, 18-godišnjeg Stefana, 14-godišnju Slađanu, 13-godišnju Milicu i devetogodišnjeg Miloša da su s nevericom primili novac. "Proverite da li je sve ovo za nas?", brojeći i gledajući novac, pitali su nas Branislav i njegova ćerkica Slađana.
Branislav se znoji, ruke mu se tresu od radosti, Stefana ga pita da li će ostati novca da uplati Internat u Vranju.
Slađanina želja- Životna želja mi je da upišem školu za frizerke, položila sam osmi razred dobrim uspehom, ali nemamo novca za stanovanje, hranu... Najjeftinije je u školskom Internatu, mesečno košta 5.000 ili oko 50 evra, ali to su za nas velike pare i moram da se pomirim sa činjenicom da ću ostati u planini. Ljuta smo sirotinja - kaže Slađana. |
Branislav briše znoj sa lica, seda pored ogromnog drveta kruške u blizini, gleda u novac i kazuje:
- Bog sladak i dobrotvor, hvala im, ovo je jedan od mojih lepših trenutaka u životu, da dobijem pare a da ih krvavo ne zaradim. Znamo šta ćemo. Malo li smo dugova ostavili po prodavnicama u centralnom selu u Vlasu. Uzimali smo brašna tokom zime, druge osnovne potrepštine, potom krmu za svinjče. Pitaju me prodavci kakva je situacija, da li ću doći do "živih" para, ne žele više da daju na veresiju. Počeo sam da ne spavam, nema posla, petoro dece traži da jede. Mnogo je nadničara, koga će pre da unajme. Branje drva po šumama zahteva mlađe ljude, pa šaljemo Stefana, mlađi je od Srđana, ali zdraviji je. A, on, ceo dan vuče drva iz dolina, kida snagu, a malog je rasta, suvonjav i kad donese kući 10 evra šta ćemo prvo. Ide dete u jednim farmericama pet godina. Sreća pa ne rastu svi, osim najmlađeg Dimitrija - navodi Branislav.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Najveća sreća za Stamenkoviće biće da vrate dugove, jer će ponovo moći da uzimaju na veresiju. Zato je njihova radost neizmerna, a zahvalnost dobrotvorima neizreciva. Branislav i dalje noću baca oči na plafon, pa do zore ne može da zaspi, pitajući se zašto ne mogu da se prehrane, da imaju kuću, bilo kakvu, ali da je čvrsta, a ne kao ova koja će jednog dana žive da ih zatrpa! Pita se kako ne može pored snage i bistre pameti da zaradi para za hleb deci, novu odeću, obuću, da školuje decu? Zašto mu je umesto zemlje u nasleđe ostao kamen za pod glavu?
Brašna i pasulja- Krvavo smo žena i ja radili da bismo stekli dve krave da imamo jednu svinju i 10-ak kokošaka. To je sve. Nemamo nikakvu mašinu, ni ručna kolica, samo kopače i motike. Da nema krava svi bismo se obesili na prvu divlju krušku. Krave su othranile mlekom decu. Trošimo brašna po 50 kilograma mesečno, 50 kilograma pasulja ponavlja Branislav svoju muku. |
Nasledio je od predaka više od 100 godina staru kućicu, pletenicu na brdu među stenama, od zemlje 100 kvadrata ispod kuće i ništa drugo. Livada napuštenih, neokošenih koliko hoćeš, pa odlazi kosi ručno, doteruju mu komšije seno, a on im za uslugu to odrađuje na njivi. Kuća Stamenkovića - pletara od pruća, kamena, na nekoliko mesta greda, letvi i blata pomešanog sa slamom. Raspucala, izleteo negde kamen, letva, greda. Krov u talasima, nema svih crepova, gde nema, tu su lesonit i lim. Unutra, jedna veća soba, jedna manja i tesan hodnik. Zidove nagrizla vlaga od kiše, ne pomažu kada naiđe pljusak, silan, planinski. Unose se limene kante, prosipaju dok ne prođe nevreme.
Plafon u sobama je krpljen blatom. Pod je zemljan, dva kreveta, jedan drveni, drugi metalni, pored omanjih prozora dugačak sto i sa strane dve drvene klupe za sedenje. Stolica nema, to je luksuz.
Svinjski sapunStamenkovići nemaju radio ni televizor, nemaju mašinu za pranje veša, frižider, zamrzivač, nemaju ni peglu, ništa! Deca idu u susedno Vlase u školu, treba da ih obuku, snalaze se, daju ljudi ponešto od krpica, a onda oni peru odeću svinjskim sapunom, jer drugo nemaju. "Mora dugo da se trlja, ali ovaj sapun ipak dobro pere", šale se Stamenkovići. |
U jednom spavaju Sunčica, Branislav i Miloš, u drugom Srđan i Stefan, a u sobici gde je šporet na tom krevetu Jasmina i Milica. To je leti, a zimi, u oveću sobu unesu šporet, postave i taj treći krevet u jednom ćošku i tu su svi. Tu spavaju, sede, jedu, deca uče... Tužna je priča Stamenkovića, odlazimo s nadom da će im pomoći i Bog i dobri ljudi.
