Svaka pomoć za nas zlata vredna
Da bi se stiglo do planinske kuće Ratkovića u selu Gornje Žapsko kod Vranja, moraju se prvo savladati mnoge prepreke, poput 10-ak metara dugog i nesigurnog mosta na Moravi, krivudavog puta punog rupčaga i izrovane blatnjave staze. Savladavši dug uspon, teškom mukom, stižemo do porodice Ratković kako bi im uručili poklone dobrih ljudi iz Vranja, koji su poželeli da ih obraduju i vrate im veru u bolji život.
O sudbini ove četvoročlane porodice koja je ostala bez velikog životnog oslonca supruga i oca Radovana, mnogi su Vranjanci saznali i preko portala Vesti onlajn. Javili su se našim reporterima sa željom da im pomognu prikupivši za samohranu majku Luciju i njene sinove Petra, Ljubomira i Blagoja odeću, obuću, ćebad, jastuke... Među tim ljudima dobrog srca našao se novinar i glumac Saša Stojković poklonio dečacima polovan, ali u potpunosti ispravan kompjuter. Ovaj dar je ujedno doneo i najveću radost. Dečaci su skakali od radosti, a Lucija se rasplakala.
- Šta da kažem, ni sama ne znam. Hvala svima do neba što su mislili na nas i poželeli da nam pomognu. Mnogo su nas obradovali - rekla je duboko ganuta 33-godišnja Lucija i njeni sinovi, 16-godišnji Petar i 15-godišnji Ljubomir. Najmlađi Ratković, 11-godišnji Blagoje bio u gostima kod rođaka, pa nije mogao ni da sanja kakvo ga prijatno iznenađenje čeka kod kuće.
Lucija, ispucalih ruku, pokazuje nam donaciju od 150 evra nepoznatog donatora iz Australije koju je nedavno podigla u pošti.
- Eh, koliko nam znače ove pare, teško je rečima opisati. Neka mi taj dobri čovek oprosti što mu ime nisam upamtila. Bila sam toliko zbunjena i uzbuđena u isti mah, da sam tokom telefonskog razgovora, njegovo ime zaboravila. Nadam se da će mi oprostiti i razumeti, jer mene muke jedu od ranog jutra. Čim oči otvorim, razmišljam šta ćemo i kako tog dana. Borba za komad hleba je svakodnevna, ali i nije samo to. Decu treba poslati u školu, obučenu, obuvenu, da imaju za doručak i mesečne karte do Vranja. Zahvaljujući usrdnoj pomoći tog dobrog čoveka, deci sam kupila ono što je najpotrebnije, pa mi je to skinulo veliki teret sa pleća. Zato želim da mu se još jednom od sveg srca zahvalim - priča kroz suze Lucija, potamnela u ispijenom licu.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Ova hrabra majka bori se svom snagom da prehrani trojicu dečaka. Njen suprug Radovan, glava porodice, nakon kratke, ali teške bolesti, početkom jula prošle godine, ostavio ih je same da brinu o imanju. Kada joj je najteže, Lucija se savetuje sa monahinjama obližnjeg manastira Svetog Stefana.
- Naše je da štedimo sve što dobijemo i zaradimo. Zato nam je svaka donacija zlata vredna. Samo tako ćemo, kad-tad, moći da sredimo kućicu sa dve sobice, pa nećemo više strepeti za svoje živote. Živim za taj dan i iskreno verujem da ćemo uz pomoć dobrih ljudi, ali i vrednoće i požrtvovanosti mojih dečaka to i ostvariti - veli Lucija.
Njen najstariji sin Petar završava drugi razred Srednje poljoprivredne, Ljubomir, prvi srednje Ekonomske u Vranju, a Blagoje je peti osnovne škole u susednom selu Donjem Žapskom. Dobri su učenici, nemaju jedinica i to je najbitnije. Nađu vremena za školu, mada, čim se vrate iz Vranja odmah odlaze na njivu ili u baštu, gde zajedno sa majkom rade. Imaju mehanizaciju, traktor i priključne mašine, koja je ostala od oca, pa ih koriste maksimalno. Petar i Ljubomir su naučili da voze, rukuju, da rade sve poslove sa mašinama. Moraju, inače nema života na posnoj planinskoj zemlji.
Odlazimo od Ratkovića, ostavivši ih zagrljene i radosne, diveći se njihovoj skromnosti, ali i snazi i spremnošću da se uhvate u koštac sa golemim problemima, bez posustajanja.
Radom do golog opstanka- Radimo da bismo opstali. Jedno vreme smo se dvoumili da sve mašine prodamo. Mislila sam deca su mala i nevična rukovanju istim. Oni mi to nisu dali. Dobili smo podršku i od monahinja iz manastira, tako da smo odlučili da ih zadržimo. Takođe smo hteli i da popravimo kuću koja je sklona padu, međutim, to nije bilo moguće, nema se od čega. Imali smo sreće ove zime nije bilo snega, inače ko zna šta bi se desilo. Živimo u jednoj sobi, jedinoj sigurnoj, jer se u ostale dve prostorije urušava plafon. Pod je zemljan, ali uvek je čisto. Tako je bilo i biće - istakla je majka Lucija Ratković. |
