Golem teret pao sa majčine duše

Zahvaljujući nedavno objavljenom apelu u "Vestima" da se podigne spomenik devetogodišnjoj Mirjani Dragičević, žrtvi rata u Bosni 1992, njena nesrećna majka Rada uspela je da reši ovaj za nju pregolem problem. Spomen-ploča podignuta je desetak dana pred Vaskrs, uz pomoć plemenitih sugrađana, o čemu nas je nedavno obavestila majka Rada, vidno uzbuđena.

Pomoć hrabroj ženi: Rada Dragičević

 

- Već punih 20 godina, odnosno od trenutka kada sam izgubila Mirjanu, želim da joj podignem spomenik, ali to zbog besparice nisam mogla. Prošle godine sam zahvaljujući Boračkoj organizaciji uspela da prebacim njene posmrtne ostatke iz Ilijaša na Vojničko groblje u Sokocu, a baš pred Vaskrs i da joj postavim mermerni spomenik. I to je učinjeno zahvaljujući kamenorezačkoj radnji Draga i Miloša Mirkovića iz Bijeljine, koji su pristali da urade spomenik potpuno besplatno, na čemu im se od srca zahvaljujem. Svesna sam da ništa od svega toga ne bi bilo moguće da nije bilo "Vesti" koje su pisale o mojoj velikoj muci - rekla je Rada Dragičević u telefonskom razgovoru našim novinarima.

Na Veliku subotu, uoči samog Vaskrsa, Rada je posle dužeg vremena zbog tegobnog života i besparice dobila mogućnost da protekli veliki hrišćanski praznik proslavi uz nešto bogatiju trpezu. Zasluga za to pripala je Nini Đokić iz Manhajma i njenoj donaciji od 100 evra, koju su joj reporteri "Vesti" prosledili zajedno sa toplim pismom.

- Verujte mi plakala sam kao malo dete dok sam čitala Ninino pismo, jer sam po prvi put osetila da nisam sama. Mnogo mi znači to što naši ljudi iz dijaspore saosećaju sa mnom. Nas dve smo se, takođe, čule i telefonom i to je zaista bio dirljiv razgovor koji ću dugo pamtiti. Još jednom joj od srca zahvaljujem na toplim rečima koje su melem za ranjenu dušu poput moje. Moja patnja i bol nikada neće proći, ali uz pomoć ovako dobrih ljudi biće blaži - ispričala je majka Rada Dragičević, dodavši da će je uskoro najverovatnije posetiti i svi drugi ljudi dobrog srca koji su joj najavili pomoć.

- Uspela sam da moja Mirjana dobije spomenik i time skinula veliki teret sa duše. Ipak, ostalo je da prikupim još malo para za uređenje oko njega, a ako nešto preostane i da isplatim neke dugove, od kojih mi je najveća muka onaj za struju - veli ova hrabra žena koja je 28. decembra 1992. u Donjoj Bioči kod Ilijaša svojim očima gledala kako mudžahedini ubijaju njenu kćerku Mirjanu. Pucali su i na Radu, ali je ona samo zahvaljujući pukoj sreći ostala živa, baš kao i njen stariji sin Janko, koji se tokom ovog događaja skrivao ispod kreveta. Nevoljno se Rada Dragičević seća svega što je preživela. Te slike je, kaže, i danas progone kako u snovima, tako i na javi.