Pije kišnicu i hrani medvede
Nikad niko nije odgovorio na pitanje šta se to prelomilo u glavi Marijana Tomovića da lagodan život u svojoj kući u Sarajevu zameni samotnjačkim bitisanjem u divljini planine, daleko od civilizacije i svih blagodeti koje ona nosi.
Zatičemo ga u selu Trešnjevcu kod Han Pijeska kako delje neko drvo da ubije dosadu i prekrati jednoličnu životnu svakodnevicu.Iako između stoletnih stabala jela i omorika marširaju minusi, a severac se na megdanu opire vetru južnjaku pa ledi krv u žilama, u Marijanovoj kući ne plamti blagotvorni oganj na ognjištu.
- Evo 20 je godina otkako sam otišao iz Sarajeva i došao u ovu kuću u kojoj nisam naložio vatru u šporetu da se ogrijem. Jedino na ovom starom "smederevcu" založim smrčevinu ponekad da skuvam čaj ili neko jelo - govori pustinjak iz Trešnjice, škiljeći plavim i još živahnim očima ispod nakostrešenih obrva. Njegova duga bela kosa i zamršena brada lepršaju na vetru čas tamo, čas ovamo.
Kum i hladnjačaLjudi iz Han Pijeska su navikli na svog sugrađanina, koji je i druželjubiv, i prgav kad mu nadođe, ali i spreman da se našali na svoj i tuđi račun. |
Ovaj 92-godišnji starac čudnog izgleda živi neobičnim životom u kući koju mu je otac izgradio "nekih tridesetih godina prošlog veka" i u čijoj unutrašnjosti se samo on snalazi. U kršu starih i nepotrebnih stvari, nabacanih bez reda i poretka, obavijenih prašinom i paučinom na naprslom zidu sa koga opada malter, ističe se kaširana fotografija njegovog oca i majke.
- Ovo je torbica šarenica koju mi je majka izatkala kad sam pošao u prvi razred osnovne škole. S njom na ramenima do škole sam išao kroz nepreglednu smrčevu šumu, koja je bila ponos naše familije, posebno mog oca, a Titovina mu je oduzela i nikad nije vratila - seća se Marijan.
Kad se prvi vukovi uveče oglase nad planinom Visočnikom kod Han Pijeska Marijan se uz drvene stepenice penje do svoje spavaće sobe. To skladište starih jastuka, ćebadi, vojničkih bluza, iskrzanih gunjeva i osušenih ovčijih koža je mjesto gdje osobenjak iz Trešnjice provodi najveći dio vremena.
- Pošto ni na minus 30 koliko u ovoj vukojebini zna biti, nikad ne ložim vatru uveče, nego se uvučem u ovu moju čovječju jazbinu, zatrpam ovim prnjama, pokrijem se po glavi, ugrijem i ušuškam, slušam fijuk sjeverca i jauk uhvaćene zveri i onda razmišljam kako sam nekad živio i šta sam sve radio - priča Marijan.
Od savremenih uređaja Marijan poseduje samo tranzistor "da čuje vesti iza jelove šume", struja mu je nedavno priključena ali sijalicu ne pali, a pije kišnicu iz kante u koju se slila sa istrulele drvene strehe.
- Ako čovek hoće da se otprve sjedini s prirodom, onda pije kišnicu, jede gljive i korenje, kuva trave za čajeve, bere šumske plodove i druži se sa divljim životinjama - mudruje Marijan.
Čin kupanja na ritualan način obavlja u staroj kadi pored kuće i to samo "kad sunce razvije prirodu". Imao je Marijan i ovce i volove, "koji su spavali i leti i zimi pod omorikama", a kad mu je jedan bik lipsao od starosti, pustio je da dođe medved i pojede ga, jer, to je, kaže, sasvim prirodno.
