Neka se sestri Caci dobro dobrim vrati

Bliži se mart i vreme odlaska u Moskvu na šestu biohronoterapiju 45-godišnje Svetlane Stefanović Cace iz Kraljeva, obolele pre nešto više od godinu dana od jednog od najzloćudnijih tumora na mozgu.

Rođene sestre: Svetlana Stefanović i Marijana Sušić

 

Iako mnogo ne priča, jer joj je govor otežan, niti se mnogo kreće pošto je nesigurna na nogama, ova pedijatrijska sestra Zdravstvenog centra Studenica sa puno vere u izlečenje ničim ne pokazuje sumnju da će se prikupiti 4.500 evra, koliko je potrebno da bi krenula na put spasa.

I kao što je nekada toplim pogledom i osmehom hrabrila preplašene roditelje, a nežnim šapatom umirivala tek rođene, a već bolesne bebice, tako i sada razbija paniku članova svoje porodice i brigu sugrađana koji su joj se odužili za dve decenije predanog rada, obezbedivši novac za prethodne terapije.

A tamo gde su Kraljevčani stali, ne zato što su počeli sestru Cacu da zaboravljaju, nego što su im novčanici sve tanji, a kase u firmama sve praznije, nastavili su čitaoci "Vesti". U protekle dve nedelje nije bilo dana da se nije javio neko ko je iz ovog grada otišao trbuhom za kruhom. Donacije svih koji su ih najavili još nisu stigle i zato ćemo danas da zabeležimo samo novopristigle.

I ovog puta smo razgovarali sa Marijanom Sušić, Cacinom sestrom, koja čini sve što je u njenoj moći da joj život spase, duboko uverena da bi svet bez nje bio gori, ružniji i siromašniji, a ne samo njihova porodica.

- Kraljevčanin Mirko Mijatović iz Beča, brat estradnog umetnika Miše Mijatovića, poslao je 100 evra. Naš sugrađanin Dragan Dutina darovao je 50 evra. Zanimljivo je da ponekad mi koji hodamo istim ulicama saznamo za nesreću jedni drugih od prijatelja iz inostranstva. Tako je i Dragan čuo od Vladimira Dunjića iz Kelna, Cacinog školskog druga i prvog donatora u akciji Humanitarnog mosta, da je teško bolesna, ali da se ne predaje i da je ne damo mi koji je volimo, njeni sinovi, suprug, sva bliža i dalja rodbina, komšije, kolege, bivši pacijenti... - priča Marijana Sušić, a u glasu joj mešavina zadovoljstva što niko ko poznaje njenu sestru ne ostaje ravnodušan i blaga doza nespokoja kako se snaći za nedostajuća sredstva ako sve obećano ne bude ispunjeno.

Ali, nespokoj nestaje kada Marijana nastavi da nabraja imena pošiljilaca novčanih priloga. Bratislav Ugrenović poslao je 100 evra iz Sidneja. U daleku Australiju otisnuo se iz Mataruške Banje, omiljenog izletišta teško obolele medicinske sestre.

- Stiglo je i 70 evra od Anke Govedarice iz Čikaga. Čini mi se da jedino ona nije iz našeg zavičaja. Možda i grešim. No, tako je svejedno gde se ko rodio, kako se zove, gde živi. Važno je koliko srce nosi u grudima - kaže naša sagovornica.

A srce Svetlane Stefanović, sestre Cace, veće je od grada u kojem se za stotine tek rođenih života lavovski borila. Lavovski se bori i za svoj život ne zato jer se smrti boji. Ponekad je teže živeti. Saznanje da boluje od tumora, u medicini nazvanog glioblastom multiforme četvrtog stepena, slomilo bi mnoge zdravstvene radnike. Nju nije.

Operacija na neurohirurgiji Kliničkog centra Srbije i hemioterapije koje su usledile nisu dale željene rezultate. Lekari su nemoćno slegali ramenima, a Caca, poslednjim atomima snage, nastavila je borbu u Moskvi, verujući da će preživeti pošast koja ju je napala i da će joj se ukazati prilika da ponovo izlečene bebe predaje u drhtave ruke roditelja.

Za te trenutke dve decenije je živela, za te trenutke sada se bori da preživi.