Hegediši izabrali kućnu slavu

Slavlje i suze radosnice u skromnom domu jedanaestočlane porodice Hegediš, na salašu Gradina 4, na periferiji Sombora prijatno toplih prvih oktobarskih dana.

Puna kuća i puna srca: Ognjenovići i porodica Hegediš

 

- Za nas je ova sreda, ovaj 3. oktobar zaista kao prava slava i slavićemo je ubuduće - uzbuđen i kroz suze izgovorio je Andrija Hegediš, otac i glava porodice, u kojoj osim supruge Ružice, ima devetoro dece.

Osamdesetogodišnji Nikola Ognjenović, sa tri godine mlađom suprugom Natalijom, kada je u "Vestima" pročitao dirljivu priču o patnjama i silnim svakodnevnim mukama ove siromašne porodice, odmah je rešio da pomogne. Kao i nebrojeno puta do sada, upalio je motor svog mercedesa za koji je u sličnim situacijama uvek zakačena prikolica, dobro napunjena raznim stvarima, u društvu svoje životne saputnice, prevalio ravno 1.260 kilometara i usrećio Slobodana, Sanelu, Slobodanku, Branislava, Borisa, Aleksandra, Marijanu, Igora i malog Lea, kao i njihove roditelje Ružicu i Andriju.

Ne odvajaju se od paketa: Aleksandar i Igor

- Meni je srce puno, veoma sam srećan i zadovoljan kada vidim tračak nade na napaćenim dečjim licima i nije mi nimalo teško da se upustim u borbu sa kilometrima. To je moj život i ja tako, uprkos mojim poznim godinama, imam osećaj da sam "mladić" i da mogu još mnogo toga da učinim i pomognem ljudima u Srbiji, koji ništa nemaju - pomalo u šaljivom tonu priča Nikola, koji od 1971. godine živi u Štutgartu.

- Doneli smo baš puno robe, patika, trenerki, farmerki, jakni, džempera, cipela, ali i 30 litara ulja, 26 kilograma šećera, brašno, pirinač i ostale prehrambene proizvode, kao i veliku količinu sredstava za higijenu. Takođe, mesta u prikolici bilo je i za dva potpuno nova drvena kreveta sa dušecima, koji će itekako dobro doći mališanima, jer je, kako čujem, njih petoro spavalo na starom trošnom dvosedu - dodaje Natalija Ognjenović.

Proceniti tačno vrednost donetih stvari, hrane i sredstava za higijenu, teško je, ali je ona sigurno veća od hiljadu evra, a ono što je dodatno obradovalo sve članove porodice Hegediš je novčani prilog od 200 evra koje su Ognjenovići takođe predali kao posebnu pomoć, dok je 100 australijskih dolara uručio reporter "Vesti" u ime porodice Vidaković iz Australije.

Najrevnosniji na unosu kreveta: Bojan Hegediš

 

- Zaista smo više nego zahvalni Ognjenovićima, Vidakovićima, ali i svim ljudima dobre volje, kao što je Vasilije iz Australije koji je najavio pomoć ili Vinko iz Nemačke koju ju je lično doneo. Nećemo biti ni gladni ni žedni, ni dronjavi ni prljavi... Ovaj novac dobro će nam doći, jer su za kraj nedelje svoj dolazak najavili ljudi iz elektrodistribucije da nam iseku struju zbog neplaćenih računa. Sada ćemo deo novca odmah uplatiti i ako ništa drugo imaćemo struju, koju mesečno plaćamo oko 6.000 dinara, jer u trošnom kućerku imamo hidrofor za vodu, koji "guta" struju. To je, inače, naš najveći problem. Svaki naš pokušaj da uvedemo vodu u kuću do sada se završavao neuspešno, jer salaš nije naš, nije prepisan na naše ime, pa je to nemoguće učiniti - priča Ružica Hegediš.

Iako maksimalno štedi vodu, računi neumoljivo rastu, a ona više ne zna gde kaiš da stegne, a da joj ukućani budu i siti i zdravi.

U ovoj porodici sa periferije Sombora, kako smo već pisali, zaposlen je samo Andrija. Radi kao portir u Fabrici akumulatora i mesečno ima platu 12.500 dinara. Svi ostali su nezaposleni, dve starije ćerke, dvadesetdvogodišnja Sanela i tri godine mlađa Slobodanka, jure posao, spremaju tuđe kuće po Somboru i često su odsutne, pa je tako bilo i prilikom posete reportera "Vesti".

- Najstariji Slobodan je odličan majstor za motore, kultivatore, ali ni on nema stalan posao. Napunio je 24 godine i hoće da ide negde u inostranstvo, da radi i zaradi sebi za život. Sedamnaestogodišnji Branislav trenirao je rvanje, dve godine mlađi Boris veoma je talentovan za fudbal i trenira u lokalnom klubu FK Omladinac, dok je devetogodišnji Aleksandar, odličan šahista - ponosno priča Andrija Hegediš, ne zaboravljajući da pokaže ponos osmogodišnjom Marijanom, koja je odlična u školi i ređa petice, dok su dva najmlađa člana predškolac Igor, koji ima šest godina i osamnaestomesečni Leo, tek progovorio i ljubimac roditelja, braće i sestara.

- Mi zaista živimo više nego skromno, sa Andrijinih bednih 12.500. Prošle godine imao je tešku operaciju kičme i nije u stanju da obavlja teške fizičke poslove. Deca osim u školu idu i u nadničare da bi zaradili koji dinar. Moramo i njih da razumemo, željni su svega, vide što njihovi vršnjaci imaju, a oni su lišeni i nekih osnovnih potreba, kao što su nove patike, farmerice, duksevi, da ne pričam o slatkišima, izlascima. Ali evo sada, zahvaljujući gospođi Nataliji i gospodinu Nikoli Ognjenoviću, i oni će biti obučeni i obuveni kao njihovi drugari, imaćemo ručak svaki dan... - kroz plač, ali istovremeno i ushićenje što na svetu još ima plemenitih duša, priča Ružica.....