Pet vekni hleba za 11 gladnih usta
Bračni par Andrija i Ruža Hegediš sa devetoro dece vrlo skromno i teško žive od samo jedne Andrijine plate, na salašu u Gradini kod Sombora. Da bi preživeli, svakodnevno im je potrebno pet vekni hleba i dve do tri litre mleka, a za druge, takođe neophodne namirnice jednostavno nemaju novca.
Uglavnom se hrane proizvodima iz sopstvene bašte na iznajmljenom salašu, kraj Fabrike akumulatora, na kojem su se skrasili posle 12 uzastopnih selidbi. Ponosno ističu da su ove zime, pored povrća i voća svoje sopstvene proizvodnje, uspeli da uzgoje svinju koja im je "život značila", a najviše problema im zadaju računi za struju za koje jednostavno nemaju novca.
Glava porodice, otac Andrija Hegediš radi kao portir, dok njegova supruga Ruža, iako nije zaposlena , ima pune ruke posla. Po ceo dan je na nogama, održava kuću, vodi brigu o deci, dovijajući se da im obezbedi pune tanjire, obavlja poslove u bašti i voćnjaku. Najstarija deca, 22-godišnji Slobodan i godinu dana mlađa Sanela, uporno pokušavaju da se negde zaposle, da pronađu bilo kakav sezonski posao, kako bi olakšali muke mnogobrojne porodice, ali kao ni 18-godišnjoj Slobodanki, to im nikako ne polazi za rukom.
Za posao, molim!- Mnogo je ljudi iz našeg kraja koji imaju svoje firme, ne samo u inostranstvu nego i Somboru i okolini. Ako bi zaposlili bar jedno od moje dece mi bismo kao porodica stali na noge. Za hleb i mleko imamo, ali to nije dovoljno za decu u razvoju. Zato ja svoj apel upućujem njima. Pružite nam mogućnost da zaradimo, molim vas - govori Andrija Hegediš. |
- Svi nam samo obećavaju, ali za sada nikakvih konkretnih ponuda nije bilo. Mi, naravno, ne bismo birali poslove, radili bismo bilo šta - ističe Slobodanka Hegediš, koja je ovog leta završila srednju školu.
Ostala deca, 17-godišnji Branislav, 14-godišnji Boris, Aleksandar koji ima osam godina, sedmogodišnja Marijana, petogodišnji Igor i najmlađi Leo, koji ima 16 meseci, uživaju pažnju majke Ruže, ali se i trude da joj pomognu u obavljanju brojnih kućnih poslova. Tokom školske godine redovno pohađaju nastavu. Za razliku od većine drugara u školi ne dobijaju užinu, jer njihovi roditelji nemaju novca da je plate.
- Najradosniji bismo bili kada bi nam Fabrika akumulatora poklonila salaš ili nam ga prodala po pristupačnoj ceni. Bilo je obećanja da će to učiniti... Nažalost, ništa od toga. Zidovi su vlažni, pa se bojimo da to ne zahvati kablove za struju - kaže Andrija Hegediš, napominjući da su mu primanja veoma mala, tek nekih 20.000 dinara, jer je posle povrede kičme iz proizvodnje prebačen na portirsko mesto u pomenutoj Fabrici akumulatora.
Higijenski i prehrambeni paketKao i svaka majka, i Ruža Hegediš interes dece stavlja ispred ponosa. Ona bi bila veoma zahvalna na higijenskom paketu. Vreća praška za veš mnogo bi joj značila, sredstvo za pranje sudova, sapuni i kaladonti za koje nikada ne preostane novca od Andrijine plate. Zahvalna bi bila i na paketu namirnica. Šećer, brašno, ulje, pirinač sve su skuplji, a kada bi tu uštedeli, možda bi uspeli i struju da plaćaju na vreme. |
- Dobro je dok deca dobijaju besplatne udžbenike, to nam je veoma važno, a sad što nemaju užinu i što su naročito ovi mlađi tužni kada vide drugu decu u školi dok užinaju, šta da radimo? Nemamo pravo ni na socijalnu pomoć jer je Andrija zaposlen. Po zakonu, pravo na dečji dodatak ima samo prvih četvoro dece, pa ga prima samo 17-godišnji Branislav. A novca treba mnogo. Svakog dana operem tri mašine veša, a prašak je skup... - priča Ruža Hegediš.
I pored svih nedaća, Hegediši uspevaju da opstanu zahvaljujući dobroj organizaciji posla. O stoci brinu Branislav i Boris, devojke su zadužene za pomoć majci. Kuvaju, spremaju, pleve baštu. O najmlađem Leu najviše brine Sanela.
- Iako uživam da pazim na brata, mnogo bih srećnija bila da dobijem posao. Nije važno koji, ja bih ga dobro radila. Tako bi i Leu i celoj porodici bilo bolje. Nadam se da će mi se želja ostvariti jednog dana ove godine, kako bismo do zime opet mogli da uhranimo jednu svinju i tako preživimo hladne dane - kaže Sanela.
Sedmogodišnja Marijana tek je krenula u školu, pa je pošteđena teških poslova. Na nastavu u OŠ "Avram Mrazović" odlazi sa braćom Aleksandrom i Borisom. Stariji Branislav ide u Ekonomsku školu. Za vreme letnjeg raspusta dečaci spremaju dvorište, ali i pomažu ocu na njivi u blizini salaša.
Adresa
U vreme pisanja ovog teksta, porodica Hegediš nije imala ispravan telefon, tako da ukoliko neko od naših čitalaca želi da im pomogne, pomoć može da pošalje na adresu: Ruža i Andrija Hegediš, salaš Gradina 4, Sombor ili Fabrika akumulatora Sombor (za portirnicu - Andrija Hegediš). I paket adresiran na Osnovnu školu "Avram Mrazović" Sombor sa oznakom "Za Marijanu, Igora ili Aleksandra Hegediša" biće im isporučen. |
- Ono što nam je najneophodnije, pored vlažnih zidova i trošnog poda koje je otac prekrio kartonima, jeste priključak za vodu koji nemamo u kući pa vodu u kanisterima donosimo od komšija - naglašava najstariji sin Slobodan, napominjući da im je račun za struju mesečno oko 6.000 dinara.
Hoće li ovu zimu provesti u mraku zavisi i od vas, naših plemenitih čitalaca.
