Divljina Černobilja - 30 godina kasnije

_____Veza zračenja sa zdravljem ljudi______ SZO sistematski negira da postoji bilo kakva veza između radioloških eksplozija, niskog zračenja i zdravlja ljudi. Čertkof upozorava na malo poznatu činjenicu da funkcionere SZO štiti imunitet pa ne mogu da budu krivično gonjeni. Taj imunitet imaju i kada napuste SZO. Osim toga, između SZO i AIEA 1959. godine sklopljen je ugovor po kome SZO ne može da objavi ništa o nekoj nuklearnoj temi bez saglasnosti AIEA. Zato je laž jedino rešenje, što će kasnije potvrditi i katastrofa u japanskoj nuklearki u Fukušimi. U zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, a posebno u Belorusiji naučnici koji su govorili istinu i borili se za nju - proganjani su. Fizičar i akademik Vasilij Nesterenko koji je bio direktor Instituta za nuklearnu energiju pri Akademiji nauka u Minsku. Pravio je mapu kontaminiranih područja, tražio je da odmah počne evakuacija svog stanovištva iz kruga 100 km oko Černobilja. Smenjen je 1987. godine. Zatim je osnovao nezavisni institut Belrad uz podršku nobelovca Saharova, šahovskog šampiona Karpova i pisca Adamoviča. Osnovao 370 centara za merenje kontaminacije hrane u najpogođenijim selima i unutrašnje radioaktivnosti u organizmima dece. Preminuo je 2008. godine. Nesterenko je vremenom otkrio mogućnost da ubrza uklanjanje cezijuma 137 iz organizma dece dajući im preparat na bazi jabukovog pektina. Pektin vezuje za sebe radionukleide i teške metale, klinički je pokazao smanjenje za 65 odsto radionukleida u organizmima dece - kaže Čertkof. - SZO je, međutim, objavila rat pektinu jer bi u suprotnom automatski priznala da su ljudi bolesni zbog radioaktivnosti, a ne zbog radiofobije, stresa, alkoholizma roditelja, ekonomskog siromaštva i sličnih suludih razloga koje navodi SZO.

_____ Ozračene šume _____ Da su evropske vlasti makar delimično izveštavale o posledicama černobiljskog oblaka pre 30 godina, dobili bismo Atlas radijacije kontaminiranih područja u Francuskoj i Evropi, koji je objavio francuski Krirad (Komisija za istraživanje i nezavisnu informaciju o radioaktivnosti). Atlas je plod saradnje francuskog geologa Andrea Paria i nezavisne laboratorije Krirad, koja ima licencu francuskih zdravstvenih vlasti. Putujući, često i o sopstvenom trošku, Pari je uz asistenciju Krirada ostvario pravi podvig. Izvršio je 3.000 merenja u periodu između 1999. i 2001. godine u evropskom pojasu od Francuske pa sve do Ukrajine gde je ulazio u "zabranjenu zonu" izuzetno visokog zračenja. U Francuskoj je kiša iz černobiljskog oblaka najviše kontaminirala istok zemlje na potezu od Korzike preko Alpa uključujući i Alzas sve do Luksemburga, gde vrednosti merenja počinju da se smanjuju ali su još uvek iznad normale. Izrazito visoke vrednosti zabeležene su mestimično u planinskom lancu Vogezi na istoku Francuske, kao i u Alpima na jugoistoku zemlje, posebno na granici prema Italiji. Visoke vrednosti izmerene su takođe u Centralnom masivu u centralnoj Francuskoj, pojasu visoravni Seven na jugu zemlje kao i u centralnom delu Pirineja na granici prema Španiji. Zapadni deo planina Jura u Francuskoj i Švajcarskoj takođe je kontaminiran kao i istočni deo lanca Švarcvald i bavarski Alpi u Nemačkoj. Na mapama se vidi da je kontaminiran ceo alpski lanac koji se proteže od Francuske, preko Italije i Švajcarske do Austrije, Nemačke i Slovenije, a u nekim zonama je reč o veoma visokoj radioaktivnosti. Kontaminacija i visoka radioaktivnost u celom vencu Alpa počinje od 1.500 metara i povećava se od 2.000 metara.

Pojedine zone nad kojima kritičnih dana nije padala kiša predstavljaju ostrva gde je radioaktivnost koja je skoro na prirodnom nivou. Takva su pojedina mesta označena žutom bojom u pojasu Engadin na jugoistoku Švajcarske ili u kantonu Vale i u bernskim Alpima. Tamo gde je iznad Alpa padala kiša iz "černobilskog oblaka" radioaktivni elementi, pre svega cezijum 137, pali su na sneg i led u visokim planinskim zonama. Čim je sneg počeo da se topi, radioaktivni elementi su ušli u potoke koji su se slivali u vodotokove u dolinama. U celoj Evropi izmerena je visoka radioaktivnost koja se akumulirala u vodi u planinskim udubljenjima u kojima se voda zadržava i ne otiče iz njih. U Italiji je veoma visoka radioaktivnost zabeležena u Alpima iznad Bergama koje se produžavaju na sever sve do švajcarskog grada Sent Morica, gde dolazi do opadanja izmerenih vrednosti. Povećana radioaktivnost je takođe severoistočno od Milana i u regionu Dolina Aosta. Naročito visoka radioaktivnost izmerena je u bukovim šumama oko stabala jer stablo bukve ima svojstvo da zadržava vodu. Izmerene vrednosti na pojedinim pojasevima označenim crvenom bojom nekoliko desetina puta su veće od prirodne radioaktivnosti. Takva je, ne primer, situacija u švajcarskom pojasu Hajden prema granici sa Austrijom. U Austriji su merenja pokazala najalarmantnije rezultate, koje su vlasti ove zemlje i objavile. Veoma visoka radioaktivnost zabeležena je u oblasti Kernten (Karantanija) u Austriji, čak znatno veća nego u istočnoevropskim zonama geografski bližim Černobilju. Takođe između Klagenfurta i Volsfsberga, zatim istočno od Graca u mestu Glajsdorf, gde je izvršeno merenje radioaktivnosti tla i lišća. Uzorci tla sa južne strane masiva Hohe Tauern pokazali su izuzetno visoku radioaktivnost. Takođe u švajcarskim planinama Jura, u Gansbrunenu, 10 kilometara severno od Soloturna, kao i severno od Lozane gde se vrednosti uvišestručuju u podnožju stabala bukvi. Izmerena je povećana radioaktivnost šumskog tla i lišća osam kilometara zapadno od Berna, na primer. Može se reći da postoji kontinuitet između situacije u zapadnoj Švajcarskoj, Austriji i severnoj Italiji. Najjužniji švajcarski kanton Tićino izgleda da je bio najizloženiji jer je nad njim kritičnih dana obilno padala kiša iz černobiljskog oblaka. Merenja u zoni Monte Đeneroso, jugoistočno od Lugana pokazala su visoku radioaktivnost kako šumskog tla i lišća, tako i trave, a ogromne akumulacije nađene su u podnožju stabala bukvi, u olucima šumarske kuće.