Lumperaj uz krofne

Vimeo.com/Velislav Radev

Srpska prestonica je oduvek bila mesto za provod

Nije bilo jelki, lampiona i svetiljki. Samo su na raksršćima glavnih ulica gorele mašine sa katranom, na veliku radost naroda. Zvuci ćemaneta i zurli čuli su se po sokacima.

Iz godine u godinu, novogodišnji sjaj u srpskoj prestonici sve se više granao.

Beogradske kafedžije su bili vešti reklameri, jer ne samo što su uočili dobru priliku da tu ludu noć učine izuzetnijom od drugih, i na njoj zarade, nego su se potrudili da maštovitim programom i lepim nagradama privuku što više gostiju.

Pročitajte još:

V. Sekulić

* Konak Sulejmana Veličanstvenog

* Profesor "premerio" Srbiju

* Hajde, oče proto, i vi u rat sa krstom u ruci

U oglasima se tako mogu naći i sledeći: "Prase i ćurka na lutriji. Krofna sa (zlatnikom) napoleonom. U gornjoj sali lumperaj, u donjoj igranka. Muzika i pesme bez kritike."

Prvi zabeleženi izveštaj o dočeku Nove godine u Beogradu ostavio je pokolenjima nepotpisani novinar lista "Videlo".

Piše on: "Nova 1850. godina stigla je u Beograd zavejana snegom, a poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača dobro uvijenih u gunjeve, cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg. Krenuli su, kao što i pristoji, od Gospodske ulice, pa potom na Varoš-kapiju i preko Zereka, gde gazde drže svoje radnje, do pijace pred opštinskom kućom. Već se spustio mrak kad su muzikanti završili svoj prvi pohod."

Novinar piše dalje da je "banda" čestitala Beograđanima nastupajuće novo leto. A tamo gde nisu uspevali da stignu zvanični gradski muzikanti, veseli posao su obavljale njihove kolege iz Ciganske mahale.

Ćemane, zurle i goč odjekivali su beogradskim sokacima sve dok grad ne bi sasvim utonuo u mrak. Potom bi nestalo sa ulica i svirke i sveta, a ostajali su samo varoški pozornici, panduri i turski stražari.

Novu godinu su varošani u to doba dočekivali po kućama.

U siromašnima se radovalo uz naročitu pogaču, vasilicu, umešenu od proje i paprene masti. Ako se negde i čula pesma i svirka, bilo je to u otmenijim i bogatijim kućama, i to najviše u porodicama koje su se naselile "iz preka", severno od Save i Dunava, pa su običaj svečane proslave donele iz Austrougarske.

To se, naime, radilo najviše zbog njihovih žena, a naročito udavača.

Tako je Beograd dočekao drugu polovinu devetnaestog veka. I u poslednju deceniju 20. veka žitelji srpske prestonice uglavnom su ulazili tako što su je čekali u svojim domovima.

Međutim, za doček te 1890. godine, u Beogradu se već počeo da oseća "duh Evrope".

Flautisti na ceni

Beogradski domaćini poreklom "iz preka" za Novu godinu bi naručivali brkate licejce, đake visoke škole, koji su mogli lepo da zarade za novogodišnju noć ako su bili dobri svirači. Najviše su se tražili flautisti. Devojke su svirale u gitar, a mladići flautu. Ako je domaćin imao i harmonijum, pratio bi omladinu ili bi sam otpevao kakvu starinsku pesmu. Babe i strine, koje se uvek zateknu na ovakvim skupovima, čudile su se flauti, i čas hvalile, a čas kudile domaćicu, naravno kad im se ona izgubi pred očima.