U gostima kod Homeinija (5): Pustoš i mir u jednoj reči
"Pa neka odaberu. Husein svojima u Kerbeli nudi da izaberu profani život ovog sveta - u odstupanju i predaji, ili večni život u neizbežnoj, mučeničkoj smrti, u žrtvi za Carstvo nebesko. Ko izabere Carstvo ovozemaljsko, eto mu mrak nastupajuće noći, "od mene vam je blagoslov i oprost".
Naredio je da se pogase svetla u utvrđenju, a zoru dočekao sa šakom preostalih, nešto rođaka iz njegovog plemena, Hašem, i najbližom rodbinom. Devetog dana pred zalazak sunca na dalekom horizontu iznad Eufrata i Tigrisa, još jednom blagosilja sve koji žele da iskoriste priliku nastupajuće noći. Ostaju svi.
Naricanje nad istorijom
Uz prve zvezde stiže ultimatum Jazida: javna podrška sunitskom halifi u Damasku ili neravna bitka. Imam Husein traži još jednu noć za molitvu i kontemplaciju. U zoru desetog dana, Ašura, svetog meseca Muharema, šezdeset i prve godine po Hidžri, Imam izlazi na borbeni položaj: šaka šiita protiv trideset hiljada sunita.
Nad krvavim prizorom u Kerbeli poslednja sablja je sevnula pod suncem u zenitu. Imam i njegovi su potučeni. Među posečenima su i dva deteta drugog šiitskog imama, Huseinovog brata, Hasana, i petogodišnji sin samog imama Huseina.
Izginulima su odsečene glave, a tela ostavljena pticama za gozbu. Nekolicina zarobljenih otpravljeni su Jazidu, u Kufu, zajedno sa glavama imama Huseina i njegovih palih šehida. Tako se završila bitka kod Kerbele, destog dana meseca Muharema, godine 61. po Hidžri. U danu koji će, pod imenom Ašura, da preplovi stoleća i stigne do nas kao crni dan sto i više miliona vernika islamske šiitske sekte, a u krvavom ritualu samomučenja, svake godine, biti veličan u Kerbeli da bude panegirik smrti-marg, sve dok ne dođe Mahdi, objavi kraj ere smrti i početak ere večnog života. A dotle: "Svaki dan je Ašura, sva je zemlja Kerbela."
"Marg" ljulja iranskom šiitskom dušom davno pre nego što se Homeini bio zapleo u krvavi rat protiv sunitske braće u susednom Iraku. Šiitska smrt dolazi iz Kerbele i pre Kerbele, iz dubine vremena. Šiitski pejzaž je siv. Krstarim ovom čudnom iranskom zemljom, a da, sa sasvim malo prestupa rečeno, smeha nisam čuo.
Šiiti u Iranu mojih dana malo su pevali. Ako i pevaju, to je naricanje nad hudom sudbinom koja ih prati kroz nemir njihove istorije; nad udesom njihovih imama koje su trovali i posecali; koji nisu nosili svilu i kadifu; nisu se viđali na dvorovima halifa. Njihova su mesta bila u tminama, u senkama, u memljivim tekijama. Na tvrdim asurama. Ako nisu tu, onda su na vešalima i u okovima...
Listam još jednom stranice mog iranskog dnevnika: "Smrt i u Iranu ima istu boju kao i svugde - depresivno crnu. Samo je ovde, u visinama Elbrusa iznad Teherana, gavran crnji nego drugde. U Iranu mojih dana nije bilo multikolora kakav zaslepi oči u kairskoj čaršiji - Kan el Kalili, ili u Suku u Damasku. Jednog petka, na skupu ispred Teheranskog univerziteta, među pola miliona ljudi što su se molili Bogu i klicali Homeiniju, bio sam bela vrana sa svojim crvenim džemperom...
Homeini je iz pariskog izgnanstva, bez ispaljenog metka, oborio carstvo Reze Pahlavija i na talasu miliona Iranaca umarširao u Teheran.
Stojim sada pred tim čudom. Prigušenim baritonom, u ritmičkom ponavljanju, mitraljira prostor mističnom lepotom smrti - marg, ali nekom čudesnom silom koja, kao kopita iza Atile, ostavlja iza sebe i pustoš i hipnotizujući mir, istovremeno.
- Samo u Iranu ima više istorije nego sadašnjosti i samo u Iranu smrt može da ima tako privlačno lice - listam svoje davno požutele reči...", zaključuje Dejan Lukić.
Cena uništenja
Procenjuje se da je u Iračko-iranskom ratu poginulo 400.000 ljudi, a da ih je ranjeno čak 750.000. Tela poginulih su otkrivana sve donedavno. Cena rata je, prema nekim procenama, za svaku zemlju iznosila više od 400 milijardi dolara. U taj iznos su uključeni troškovi razaranja i procena o izgubljenom prihodu zbog otežane proizvodnje i izvoza nafte.
Sukobi tankera
Rat između Iraka i Irana je počeo u septembru 1980. godine, iračkom invazijom na na naftom bogatu iransku pokrajinu Kuzistan. Trajao je do 1988. godine, i tako postao najduži oružani sukob u novijoj istoriji sveta. U sukob su se povremeno mešale i snage SAD. Iranska revolucija je s vlasti svrgla šaha Muhameda Rezu Pahlavija koga je podržavao Zapad, a Iranci su se na referendumu izjasnili za formiranje Islamske republike na čelu s šiitskim ajatolahom Homeinijem.
Viđenja uzroka rata su različita. Irak je tvrdio da želi da spreči šiitski uticaj Irana u regiji, dok Iran pominje želju za vlašću Sadama Huseina, vođe Iraka, i američke pokušaje da se osvete Irancima zbog zbacivanja proameričke vlasti. Zapad je pod izgovorom sprečavanja širenja iranskog uticaja u regiji otvoreno stao na iračku stranu. SAD su 1982. uklonile Irak s liste država koje podržavaju terorizam.
U završnim fazama rata Iran i Irak su svoje vojne snage usmerili na napade na naftne tankere u Persijskom zalivu pokušavajući tako da onemoguće jedni druge da ostvare prihod od izvoza nafte. Tokom "tankerskog rata" američki ratni brodovi su 1988. godine uništili više iranskih naftnih platformi i greškom, kako su tvrdile vlasti u Vašingtonu, oborili iranski putnički avion sa 290 civila.
Prekid vatre stupio je na snagu mesec dana kasnije, 20. avgusta, a u to područje su upućene mirovne snage Ujedinjenih nacija. Rat nije bitnije promenio granicu između dve države, ali je cena osmogodišnjeg ratovanja u ljudskim žrtvama i posledicama po privredu bila ogromna i za Irak i za Iran.