Popovima nikad dosta!

Sukob generacija, trka za novcem i beskompromisni karijerizam sve su vidljiviji u otadžbinskim i dijasporskim eparhijama Srpske pravoslavne crkve. Rivalstvo postoji među vladikama, ali i u redovima sveštenstva i monaštva, pored već poznatog razdora između različitih struja, kao i suprotstavljenih stavova o vitalnim crkvenim i teološkim pitanjima.

Uprkos kanonima koji kažu da je episkop doživotno na čelu eparhije, godinama su u toku prinudne smene, a mlađi episkopi poručuju starijima da ih je vreme pregazilo i da odstupe. Uočeno je takođe da se nekim mlađim kaluđerima u protosinđelskom ili arhimandritskom činu žuri da se domognu vladičanske krune i episkopske katedre, dok mladi sveštenici javno optužuju starije kolege i crkvene starešine da zbog njihove pohlepe ne mogu napredovati u službi i više zarađivati.

Na minimalne zarade žale se i civili koji su zaposleni u parohijama SPC, a penzionisani sveštenici kukaju na mizerne penzije i jadikuju da su prinuđeni da, uz blagoslov nadležnog episkopa, praktično doživotno honorarno rade u svojim parohijama da bi preživeli. Ovim rečima verski analitičar Draško Đenović ocenjuje aktuelnu situaciju u SPC.

- Sveštenoslužitelji SPC postali su školski primer za izreku: "Nemoj sebe dovesti u situaciju da te starost pita gde si proćerdao mladost". Jer, dok su u punoj snazi i dobro prihoduju, vladike i popovi rastrošno žive, takmiče se ko će voziti skuplji auto ili ko će se luksuznije odevati, a ne razmišljaju o sopstvenoj dodatnoj uplati za privatno penziono osiguranje, već se oslanjaju na procenat koji im uplaćuje država, po osnovu minimalne zarade. Ali, kad zanemoćaju zapomažu iz sveg glasa - priča Đenović.

Pomoć Filaretu

Dodaje da ima i onih popova, koji su se na različite načine domogli nekoliko stanova, lokala i kuća, da obezbede sebe i potomstvo, pa im kaplje kirija od izdavanja.

- S druge strane, postoje umirovljeni episkopi, poput vladike Filareta, koji takođe nije bio imun na rastrošnost, a danas mu je mesečna penzija 13.500 dinara (to je oko 110 evra) i od tog novca, a bez pomoći SPC, treba sam da preživi u manastiru na planini. Filaretu je ipak u pomoć pritekao jedan beogradski hotelijer omogućivši mu besplatno stanovanje i ishranu u svom hotelu. Finansijski je lakše umirovljenim dijasporskim vladikama sa inostranim deviznim penzijama, jer su one od 700 do 1.000 evra - veli naš sagovornik.

Konkretna zarada srpskih sveštenika uglavnom je u domenu "osme svete tajne", ali sudeći po kvalitetu života, Svevišnji je vrlo naklonjen svojim pastirima! Naročito kad je u pitanju klir na službi u velikim gradovima i bogatijim episkopijama. Nisu zaboravljeni ni crnorisci širom dijaspore, dok za parohe u polupraznim zabačenim staračkim selima važi pravilo da je sirotinja i Bogu i pastiru teška. Tamo popovi jedva sastavljaju kraj s krajem i nije redak slučaj da se po nekoliko sela objedinjuje u jednu parohiju, ili da sveštenik sa veće parohije u sirotinjsku seosku crkvu ulazi samo o hramovnoj slavi, povodom opela i parastosa, te Uskrsa i Božića.

Zato bi, smatra teolog Draško Đenović, pravednije bilo da SPC za svojih više od 3.500 sveštenoslužitelja, mirskih i monaških, ustanovi platne razrede i svima, bilo da su u zemlji ili rasejanju, isplaćuje zarade iz centralne kase, pošto im Srbija iz budžeta, narodnim parama, već uplaćuje penziono i zdravstveno osiguranje.

Poreski raj

- Ako znamo da je prosečna plata u Srbiji do 350 evra, a prosečna penzija ispod 200 evra, te da su svešteničke zarade višestruko veće, onda ne čudi što svršeni bogoslovi, bez razlike čiji su klirici, jurišaju na bogate eparhije gde su mahom svešteničke prinadležnosti oko 1.000 evra mesečno, dok u Beogradu, Novom Sadu, Banjaluci, Podgorici i drugim velikim gradovima Srbije, Crne Gore i Republike Srpske popovska neto mesečna zarada lako dobaci, čak i prebaci 1.500 evra - kaže naš sagovornik.

U dijaspori, napominje on, ta svota je četiri ili pet puta veća!

- U rasejanju srpski sveštenici inkasiraju godišnje više od 60. 0000 evra ili isto toliko dolara. Crkvene finansije, međutim, tamo nisu u poreskom raju kao u Srbiji. U inostranstvu se polažu računi poreznicima. Zatim, troškovi luksuznog življenja i školovanja dece su mnogo veći. Za razliku od Balkana, u uređenom svetu nema nekažnjivog crkvenog poslovanja u zoni sive ekonomije, pa ima slučajeva da se popovi, čim se ukaže prilika, u Srbiju vraćaju čak i iz bogate Kanade. U Beogradu ili Kragujevcu više im ostane. Iako među mlađim teolozima vlada uverenje da je trava zelenija u tuđem dvorištu, pa se otimaju i za odlazak u pečalbu, vrlo brzo se uvere da je najunosnije biti sveštenik tamo gde ti je pastva većinsko stanovništvo, a državne privilegije velike, jer u inostranstvu zemlje domaćini strogo kontrolišu srpske eparhije i parohije koje su tamo registrovane kao udruženja građana ili kao neprofitne organizacije - objašnjava Đenović.